"Bog nas nije ostavio na Prokletijama": Potpukovnik Dragutin Dimčevski o najtežem trenutku kad je naređeno da se povuku sa Košara (FOTO)

Od Velikog petka izjutra pa do Vaskrsa, na nadmorskoj visini od preko 1.000 metara, odvijaće se epski prizori, kada je srpska vojska za jedinog saveznika na Prokletijama imala samo Boga

Potpukovnik u penziji Dragutin Dimčevski, zamenik komandanta 53. graničnog bataljona i komandujući u reonu karaule Košare u vreme bitke, 20 godina nakon čuvenih borbi govori o danima kada je Vojska Jugoslavije na tom položaju ispisala jednu od stranica naše istorije.

Sećanja na te dane i posle dve decenije ne blede, a osećanja su pomešana, od ponosa i divljenja, do tuge za onima koji su svoje živote ostavili tu, na padinama Prokletija, pružajući otpor višestruko brojnijem neprijatelju. Vojnici sa Košara poneli su se isto kao šest vekova ranije srpski knez Lazar i njegovi vitezovi na istom tom Kosovu.

Preporučujemo

Momci od dvadesetak godina krenuli su u boj ne obazirući se na to kolika ih sila napada, već kakvu i koliku svetinju brane. Moćno tursko carstvo krajem 14. veka, ili najmoćniji i najveći vojni savez u istoriji čovečanstva na isteku 20., potpomognut teroristima iz Albanije, nisu bili strah za srpske vojnike, jer s verom u Boga branjena je Srbija, branjeni su Kosovo i Metohija, čuvana je otadžbina.

- Kao da se juče desilo, taj deo granice koji je obezbeđivao moj 53. granični bataljon prema Albaniji, po bezbednosnoj i taktičkoj situaciji jedan je od najtežih terena, a po pitanju klimatskih i vremenskih najsuroviji. Taj deo granice prema Albaniji još od formiranja, decenijama unazad, uvek je bio nemiran i nestabilan. Na tom potezu uvek su ginuli i mučki ubijani naši vojnici i starešine graničari, o čemu svedoče imena karaula, koje su po njima dobile nazive, poput "Boško Žilović", "Dejan Radanović", "Mitar Vojinović" i drugi. Granica je obezbeđivana veoma dobro, a karaula je predstavljala izuzetno lep, uslovan i moderan objekat, u jednoj uvalici, od granične linije na svega 200 metara.

- Pre napada na karaulu Košare, tu je bilo ukupno 130 ljudi. Od toga, sedam starešina i 123 vojnika. Uoči napada bio sam na komandnom mestu u Đakovici, a prethodnih dana sam obilazio sve karaule, bio sam sa svojim vojnicima i starešinama.

- Bio sam u Đakovici, u jutarnjim satima 9. april dobili smo informaciju da je iz pravca Albanije izvršen napad na karaulu Morina, a nakon toga i na karaulu Košare, rano ujutru na Veliki petak. Otišao sam na Košare, a Duško Šljivančanin, kao komandant na Morinu. Kad sam stigao, još mi je nepoznata situacija, iako čujem dejstvo oružja, vode se borbe uveliko.

- Komandir karaule vodnik Dejan Agočević ukratko me je upoznao sa stanjem. Rekao sam mu da preuzimam komandu nad kompletnom odbranom karaule sa ljudstvom iz 53. graničnog bataljona, kao najstariji po činu i položaju i odmah odlazim u rejon Glava. Ostajem tu jer se na tom položaju vodi grčevita borba. Kada sam u komandu poslao informaciju da nas napada, po mojoj proceni, preko 1.500 ljudi iz pravca Albanije, ti podaci su primljeni sa dosta rezerve. Ispostavilo se kasnije, da je neprijatelj bio mnogo brojčano nadmoćniji, čak više i od moje procene - seća se Dimčevski.

Cilj napada OVK, potpomognute NATO, Vojskom Albanije i stranim plaćenicima, bio je kopneni ulaz preko karaule Košare i presecanje komunikacije između jedinica Vojske Jugoslavije u Đakovici i Prizrenu, i potpuno preuzimanje komunikacija između Kosova i Metohije.

Dimčevski priča kako su mu za sva vremena urezane slike lica mladih vojnika, visokog morala, u rovovima i snegu, kako drže položaj i brane svoju zemlju. Od Velikog petka izjutra pa do Vaskrsa, na nadmorskoj visini od preko 1.000 metara, odvijaće se epski prizori, kada je srpska vojska za jedinog saveznika na Prokletijama imala samo Boga.

- Izdao sam naređenje da otadžbina mora da se brani po svaku cenu, jer mi drugu nemamo. O svojim životima ne razmišljamo iako smo svesni da svakog trenutka možemo da poginemo. U jednom trenutku nemamo više vezu sa komandom i dolazim u situaciju da moram da odlučujem sam o svemu. Od moje procene i odluke zavisi da li ćemo preživeti, jer smo očekivali pojačanje od ostalih jedinica. Naš zadatak je bio samo da zaustavimo taj prvi napad. Tog 9. aprila, imao sam ranjene ljude, ali i trenutke koje nikada neću zaboraviti.

- Komandant Duško Šljivančanin javlja mi da je ranjen, a da je poginuo Miroslav Stojanović, moj vozač. Krenuli su da prihvate pojačanje od 30 vojnih policajaca i tom prilikom su naišli na zasedu. Šljivančanin je ranjen, a vozač je poginuo. U toku tog prvog dana, 9. aprila, iz 53. graničnog bataljona u rejonu karaule Košare ranjeni su i komandir karaule vodnik Dejan Agočević, zastavnik Dragoljub Stojanov, vojnici Srđan Planić, Milenko Marić, Darko Jokić i Ilija Živkov - dodaje Dimčevski.

U tim trenucima išao je od vojnika do vojnika, gledao ih kaže, kao svoju decu. Napadi su su bili sve intenzivniji. Mine su padale i u rovove. Nakon dva dana neprekidnih borbi, Dimčevski na Veliku subotu u 18:10 naređuje

povlačenje na rezervni položaj, na svega 500 do 1.000 metara od karaule.

- To je reon sela Opljaz. Tada nastaju oni čuveni snimci kada teroristi ulaze u karaulu, preturaju po našim stvarima… Vodnik Račić, poznatiji kao Plamen, pokušao je da zapali karaulu pre povlačenja, ali nije uspeo. Ostale su vojničke slike, knjige, dnevnik događaja, tako da su teroristi uzeli jednu pozamašnu arhivu.

- Nismo bili iznenađeni napadima, ali nismo očekivali toliku silu i situaciju da ćemo se morati povući na rezervni položaj. Kada sada razmišljam, kažem, ovde sam doneo neku odluku, koja je možda bila rizična. Ispalo je na kraju dobro, sačuvali smo ljudstvo, naoružanje i odbranili otadžbinu. U nekim drugim situacijama na Košarama, sve je bilo u Božijim rukama. Neću da kažem da nismo verovali u njega, da mu se nismo molili i da nam nije pomogao.

- Jedno znam, Bog nas nije ostavio na Prokletijama, nismo bili sami, ta sila, koja nas je nosila, koja nam je davala snagu da izdržimo i istrajemo, to naše zajedništvo, nije bilo ništa drugo do Božije prisustvo, koliko god to zvučalo nerealno i iracionalno- smatra Dimčevski.

Prema nekim procenama ka karauli je krenulo više od 2.000 pripadnika OVK, dok je sam objekat i njegovu okolinu branilo 10 puta manje vojnika VJ, kojima zbog nepristupačnog terena nije mogla da pritekne u pomoć podrška oklopnih jedinica vojske.

Rezervni položaj na koji se VJ povukla, držan je sve do potpisivanja Kumanovskog sporazuma 10. juna, iako je po svedočenju Dimčevskog svakog dana imala napade.

- NATO avijacija je gađala karaulu nedelju dana nakon našeg povlačenja, kada stradaju teroristi koji su bili u njoj, jer je NATO mislio da je VJ još uvek na karauli. NATO nas je kasnije gađao na rezervnom položaju, ali je promašio, a mi smo od detonacije izleteli iz rovova.

- Znali smo i da NATO napada civilne ciljeve po Srbiji, brinuli smo za svoje porodice, ali nismo imali vremena da razmišljamo, jer smo svakodnevno napadani i morali smo da brinemo o svojim životima. Iz borbi na Košarama, teško je izdvojiti nekog, svako je dao doprinos da se granica odbrani i spreči upad trupa iz Albanije - napominje Dragutin Dimčevski.

Vojska Srbije je u borbama na Košarama zarobila jednog vojnika OVK i predala ga nadležnoj komadi.

- Kada smo ga saslušali, saznali smo da je poreklom sa Kosova, radio je u Švajcarskoj, gde mu je porodica, ali je morao da se javi u OVK. Pošto je služio vojsku nije morao na obuku, te je odmah raspoređen na položaj.

- Rekao je da je namerno prišao nama i rizikovao da ga zarobimo, jer je smatrao da u tom slučaju postoji šansa da preživi, imao je poverenje u srpsku vojsku. Dok po njegovoj proceni, da je ostao među teroristima ne bi imao šanse da

preživi. Zarobljenik je kasnije oslobođen i razmenjen - seća se potpukovnik Dimčevski.

Duško Šljivančanin mu je saopštio vest o Kumanovskom sporazumu i povlačenju.

- To mi je bio najteži trenutak, ne samo meni nego i vojsci, jer smo dobili naređenje da se povučemo, iako smo bili vojnički neporaženi. To je bio jedan veoma neprijatan osećaj, koji ne mogu da opišem, ne samo za mene, nego za sve borce. Znamo da nismo izgubili, znamo kolike smo žrtve podneli, koliko ranjenih, poginulih, a moramo da se povučemo.

- Sećam se da smo imali u očima suze, ja ih jesam imao, nije mi bilo prijatno. Pripremio sam jedinicu za povlačenje, 13. juna sam sišao u Đakovicu, 14. juna smo se povukli. U Đakovici su već bile NATO snage, Italijani. Moja jedinica se povukla u Brus, a nakon toga je rasformirana. Ja dobijam prekomandu u Preševo, odakle bivam 2004. godine penzionisan - navodi Dragutin.

Od 130 ljudi iz redova redovne vojske koji su branili Košare, od prvog dana napada 9. aprila, pa do povlačenja 14. juna, poginulo je 12 boraca na Košarama i još četvorica na drugim karaulama. Među stradalima je bio jedan oficir, jedan podoficir i 10 vojnika. Svi poginuli su izvučeni, osim jednog vojnika, čiji su posmrtni ostaci razmenjeni četiri godine kasnije. To je vojnik Krunić Slavko iz Šumadije.

U 53. graničnom bataljonu ranjeno je ukupno 67 ljudi, od čega 33 na Košarama. Ove brojke govore koje su i kolike borbe vođene u odnosu na ostalih osam stalno posednutih karaula. Među ranjenima su bila dva oficira, pet podoficura i 60 vojnika, od toga 50 regruta na redovnom služenju vojnog roka 10 iz rezervnog sastzava.

Dragutin Dimčevski piše knjigu o svom graničnom bataljonu i održava kontakte sa svojim saborcima. Godišnjicu bitke na Košarama preživeli obavezno obeležavaju, sećajući se svojih stradalih drugova, možda i nesvesni svog podviga i činjenice da će bitka na Košarama biti zlatnim slovima upisana u novijoj srpskoj istoriji.

Dimčevski je rođen u okolina Kumanova, u selu Ramno, u dolini Pčinje u pravcu Prohora Pčinjskog. Srednju vojnu školu završio je u Zadru, a Vojnu akademiju u Beogradu i opet u Zadru. Za svoje zasluge služeći Srbiji dobio je orden za hrabrost i stan od 28 kvadrata u Leskovcu, koji je ustupio ćerki.

Penzionerske dane od 2004. godine provodi u Vladičinom Hanu, kao podstanar, jer je u tom mestu njegova supruga uspela da nađe zaposlenje.

VIDEO: Na Košare su navalili teroristi, NATO, Legija stranaca ali u Metohiju nisu ušli

(S.Tasić)