"Tamo je rat, ne daj da te živog uhvate": Dejan (22) je izgovorio ove reči ocu, ne sluteći da ga ta sudbina čeka na Košarama (FOTO)

- Od moga sina ostao je samo donji deo tela, nagorela kapa, maramica, nožić i tabletice diklofenaka isečene na po jedan komad, te duge čarape koje je uvek nosio - kaže Dejanov otac

Nišlija Dejan Mitić (22), vodnik u 125. Motorizovanoj brigadi, jedan je od 108 heroja koji su stradali u bici na Košarama koja je trajala od 9. aprila do 10. juna 1999. a čiji je cilj bio sprečavanje kopnene invazije OVK i NATO snaga sa teritorije Albanije na područje Kosova.

Dejan je od detinjstva sanjao uniformu, želja mu se ostvarila septembra 1998. godine kada se nakon odsluženja vojnog roka aktivirao i stekao čin podoficira vodnika. Poginuo je 14. aprila 1999. a u rodno Trupale vratio se tek oktobra 2003. godine kada je sahranjen na seoskom groblju, zahvaljujući svojoj porodici koja nije odustajala dok njegovo telo nije pronađeno i dopremljeno kući.

Preporučujemo

Sudbina ili ljudi, hteli su da za sinom u rat krene i njegov otac Slavoljub koji je mobilisan nekoliko dana pred NATO bombardovanje. Poslednji put se sa njim čuo 23. marta, kada ga je Dejan posavetovao, ne kao sin već kao vojni starešina koji je okusio užase rata.

- Bio sam vezista u Kuršumlijskoj kasarni, pa sam to iskoristio da stupim sa Dejanom u kontakt. Poslednje što mi je rekao bilo je "ovde je rat, ušao si u Kosovski korpus, kada dobiješ municiju sebi odvoj dva metka ili bombu i čuvaj za sebe. Ne daj da te živog uhvate". Tada nisam ni slutio da je to strašno uputstvo Dejanova sudbina - priča otac heroja sa Košara.

Slavoljub se već 24. marta našao oči u oči sa ratom, jer je na taj dan bombardovana kasarna u Kuršumliji kada je stradalo 11 vojnika, dok je 27 ranjeno.

- Osam raketa sam preživeo pre nego što sam upućen dalje od Kuršumlijske Banje, preko Degermana, Livadica do Bajčine na Kosovu gde sam i dočekao kraj rata. Da se sa Dejanom zlo desilo saznao sam 6. maja kada sam došao kući na odsustvo. Jedan prijatelj, inače pukovnik me je tada posetio i obavestio da je Dejan ranjen, možda zarobljen i da se vodi kao nestao - rekao je otac vojnika Dejana.

Kako kaže za "Telegraf.rs", stegao je srce i ukućanima ni reč nije rekao. Odlučio je da ga nađe i da dovede kući.

Slavoljub odlazi u Prištinu god generala Vladimira Lazarevića gde saznaje samo ono što je već znao, vraća se u jedinicu i nastavlja da traži sina.

- Rat se završio, samo sam pušku razdužio i onako u uniformi krenuo sam nazad da nađem mog Dejana. Otišao sam u Brus, čekao vojsku dva dana, a onda mi je rečeno da jedinice sa Košara stižu u Aleksandrovac Župski. Autostopom sam otišao u taj grad i našao starešinu svoga sina. Kazao sam mu da sam došao da čujem istinu o Dejanu. On me je uputio na vojnike koji su bili sa njim u akciji u kojoj je stradao, i ta deca su mi opisala poslednje trenutke moga sina - drhtavim glasom govori Slavoljub.

Od preživelih Dejanovih saboraca saznao je da je njegov sin pokazao hrabrost koja se ne očekuje od dvadesetdvogodišnjaka, te da je i u poslednjim svojim trenucima mislio samo na svoje vojnike.

Bili su uz granicu sa Albanijom kada su Dejan i Zlatko Acić ranjeni. Hrabro je trpeo bolove i upozorio vojnike da se živi ne čuju jer su na samo 50 metara od njih Albanci sa minobacačima. Čekao je da padne mrak a onda im je naredio: Ja sam ionako gotov, zašto i vi da poginete? Idite, dajte mi municiju, automat i bombe, vama naređujem da odete. Vojnici su ga poslušali i cele noći hodali do karaule Morina gde su se pridružili drugoj jedinici.

Tek novembra Dejanovi posmrtni ostaci bivaju pronađeni, a njegovi roditelji pozvani da pokušaju ga identifikuju.

- Od moga sina ostao je samo donji deo tela i nagorela kapa što je potvrdilo da je uradio ono što je meni savetovao. U njegovom džepu nađena je maramica, nožić koji sam prepoznao i tabletice diklofenaka isečene na po jedan komad, te duge čarape koje je uvek nosio. Stajao sam kraj tela i razmišljao šta da radim kada mi je svastika kazala: Dvoumiš se, kajaćeš se ako ga uzmeš jer nisi siguran da je to tvoj sin, a kajaćeš se iako ga ne uzmeš, jer nećeš biti siguran da to nije. Tada sam odlučio da pristanem na DNK analizu koje je trajala do 2002. godine, tako da je sahranjen tek 2003.  - priča nesrećni otac.

Prisećajući se svoga sina, Slavoljub ističe da je bio jako zreo za tako mlade godine.

- Molio sam ga da sve ostavi kada sam shvatio šta se sprema. On mi je tada kazao: Idem pa iako se ne vratim, ne mogu da ostavim mladu vojsku koja me gleda kao oca i majku. Bio sam vojnik, znam koliko vojsci znači starešina. Takav je bio moj sin - govori otac stradalog junaka.

Dejanovim roditeljima Slavoljubu i Jelici utehu je donelo troje unučadi, dece Dejanovog brata Branka, posebno devojčica koja se rodila na rođendan junački poginulog strica.

Ćerka se rodila 9. januara, 15 minuta posle ponoći kao da je čekala da dođe na svet na isti dan kao i Dejan.

- Strašno liči na njega pa smo joj dali ime Dejana. Eto, neka sila ima negde, drugačije ne mogu da objasnim šta se to desilo. Moja porodica neguje uspomenu na mog hrabrog brata, i moja deca često odlaze na groblje gde njihov čika "spava" - kaže Dejanov otac.

Iako je bilo obećanja da će mu u rodnom selu biti podignut spomenik, mesto na kojem je trebalo da bude obeležje i dalje je prazno. Međutim, u Nišu je prošle godine oslikan mural u slavu junaka sa Košara, na kojem je i lik hrabrog vodnika kraj njegovih prijatelja sa kojima je stekao večnu slavu Dejana Grubića (26), Ivana Vasojevića (24) i Predraga Leovca (24).

VIDEO: Na Košare su navalili teroristi, NATO, Legija stranaca ali u Metohiju nisu ušli

(D. K.)