Miris gareži, krv, panika, jauci ranjenih i plač beba: Klinički centar za vreme NATO bombardovanja bio je kao na horor filmu (FOTO)

Tri medicinske sestre prisećaju se najtežih dana rada za vreme agresije NATO

Hitna evakuacija, sve bebe iz Ginekološko-akušerske klinike sele se u podrum Kliničkog centra Srbije. Te noći, između 2. i 3. aprila 1999. u porodilištu je zavladala panika, jer bombe su pale previše blizu tek rođene dece. Sve se treslo, goreo je savezni i republički MUP, požar se širio, a oštećena je i apoteka KCS.

I to je samo jedan od "dana D" koji su preživeli lekari i sestre našeg najvećeg bolničkog centra, koji je sve vreme bombardovanja bio u apsolutnoj pripravnosti, sa spremljenim posteljama za najgore situacije, a dežurstva su trajala po 24 sata...

Preporučujemo

Sestre Dobrila Pejović, tada glavna za KCS, Zorica Milošević, glavna sestra poliklinike i Slavica Savić, koja je radila na hirurgiji ispričale su za "Telegraf" sve što su na poslu proživele te 1999. godine. Daleko od porodice, uplašene i za sopstveni život, na radnom zadatku imale su samo jednu misiju - da pomognu pacijentima.

KRVAVI I ONESVEŠĆENI LJUDI

Snažna detonacija, a ubrzo potom potom vrisici, ljudi bez svesti leže na nosilima, hitno i bez pripreme prebacuju ih na operacione stolove. Sve se radi po pravilima ratne hirurgije. Tako je izgledala noć kada je bombardovan Generalštab. Bombe su pale nadomak bolnice, pucala su stakla, a onda su počeli da pristižu povređeni sa mesta udara.

- Kada je pala bomba, ja sam rekla "gotovo je". To su bili jauci u ambulanti, sve je izgledalo kao horor. Strčala sam dole, vadila krv povređenima, situacija je bila bukvalno "plivaj ili potoni". Najtežu povredu imao je pacijent kojem je amputirana noga. Ljudi su bili bledi, izgubili krv... - priseća se Slavica.

Staklo je letelo i pored pacijenata koji su bili na aparatima. Njih nisu mogli da pomeraju, ali naređeno je još pre napada da niko ne bude ostavljen da leži pored prozora.

I kada je bila bombardovana Kineska ambasada, ranjenici su prebačeni pravo u KCS. Ponovo isti scenario: unezvereni, krvavi ranjenici, miris gareži i strah od sledećeg udara...

MRAK I TIŠINA

Dežurstva u KCS trajala su po 24 sata. To je bilo najbolje rešenje za zaposlene da ne moraju u opasnim večernjim satima da se vraćaju kući s posla. Ali, jedan kolega hteo je da učini Zorici Milošević i rekao da će da je zameni.

- U 11 sati uveče kolega kaže 'Idite vi sestro'. Ja sam ga poslušala, ali u to vreme grad je bio u mrklom mraku. Moji su došli kolima po mene, ali tada me je bilo više strah nego da sam ostala. Isprate me ljudi iz obezbeđenja sa mašinkama, puste me napolje, a ja se mislim "Bože, da li je ovo pametno?". U mraku idemo autom, a ja pomislim "Pa mi smo sad pokretna meta!" - priseća se Zorica.

Kako kaže, danas joj je teže da govori o bombardovanju, nego što joj je bilo u tom periodu.

- Tada nisam razmišljala. Bila sam svesna da sam na vrhu i da moram da smirujem situaciju. Bilo je koleginica koje su bile u panici kad su se oglasile sirene usred bela dana. Počnu da plaču, jedna me drži za ruku, a ja se mislim pa nisam joj majka. Pacijenti uglavnom nisu hteli u sklonište, iako smo ih obaveštavali preko razglasa - priča Zorica.

I Slavica se priseća ovih stresnih situacija. Dok su se čule sirene i čekali udari, jedna sestra na hirurgiji od straha je nestala.

- Morali smo da je tražimo, a ona u suterenu, trese se kao zec. Mi smo među nama sami pravili pozitivnu atmosferu da bismo opstali. Spremali smo hranu na nervnoj bazi, jeo se kajmak, sir, karfiol, tikvice. Ali manjkalo nam je malo mesa - priseća se Slavica.

SABLASNO PRAZNE SOBE

Većina soba i postelja bilo je spremno za slučaj da bolnica mora da primi veliki broj ranjenika. A pacijenti koji su inače ležali u Kliničkom centru otišli su kući, osim ako baš nisu morali da budu u bolničkoj postelji. To malo ljudi, zarobljenih u gigantskoj bolnici zaboravili su na bol i želeli su samo jedno, da se vrate porodici.

- Niko se nije žalio da ga nešto boli... Bio je jedan pacijent iz Rakovice, stalno je pitao kako je u njegovom kraju i da li su padale bombe, a mi smo ga smirivali - prisećaju se sestre.

U trenucima kada su već gađane bolnice, kao od šale rušeni mostovi, bombe padale po pijacama i kućama, niko nije mogao da bude siguran da ni Klinički centar neće biti meta.

- Išla sam na 12. sprat poliklinike da stavljam zastavu sa crvenim krstom, da se zna da je to bolnica, ali šta je to značilo kada smo zapravo svi bili meta - priseća se Zorica Milošević.

Kako kaže, kod njih su boravili i vojnici. I tada su se osećali sigurnije.

- To je bila tajna, oni su bili u našem suterenu. Dok su bili tu osećali smo se sigurnije. Sećam se jednog mladog, bio je beo, bled. Mi ga ispitujemo šta mu fali, a neko kaže ogrebao je nogu, pa smo mu dali antitetanus... Ko zna šta su oni gledali na terenu i gde su bili, jer su kod nas bili samo dok se odmaraju. Vojska im je obezbedila sve, a mi smo imali samo ljudsku obavezu - kazala je Zorica.

NA POSLU SAZNALA DA JE ZATRUDNELA

Njihova mlađa koleginica Marija Galić, inače predsednica Udruženja "Sestrinstvo" čije su sve tri članice, takođe je dočekala rat na Klinici. Ali, njoj je baš na samom početku bombardovanja istekao ugovor, a nije bilo mogućnosti da se on produži u vreme ratnog stanja. Na sve to, baš na klinici je saznala da je trudna.

Priču o Mariji Galić, ženi koja je u isto vreme saznala da je izgubila posao, da dobija dete ali i da joj je život ugrožen bombama NATO pročitajte u posebnom tekstu.

PORODICA TEK KADA ISTEKNE DEŽURSTVO

Kolegijalnost i saosećanje bili su više nego potrebni u tim trenucima. Tešile su sestre i pacijente i vojnike koji su boravili kod njih, a svoj život i svoju porodicu mogli su da misle tek kada istekne ovih 24 sata dežurstva.

- Meni je bio najveći šok što deci pred spavanje ja oblačim deblje trenerke i čarape, a ono kaže "mama ja hoću da spavam, gde me vučeš". Pitam ćerku: "Je l' te bilo strah?" a ona mi odgovara: "Ne majkice, samo mi se srce treslo". Kad sam bila kući oni su bili smireni, ali kad nisam brinuli su se. Pogodila nas je i smrt Milice Rakić, mi baš i stanujemo dosta blizu njih. Da dete tako pogine, to mi je bilo baš teško - priseća se Slavica.

VIDEO: Nikad objavljen snimak bombardovanja Generalštaba: Marijana je sve snimila s 200 metara udaljenosti

(Mateja Beljan)