Slađana je 1999. godine odabrala smrt za otadžbinu: Otišla je u borbe na Kosovo kao dobrovoljac i predosetila da se živa neće vratiti

Teško je ranjena i ubrzo preminula svega 4 dana pred kraj rata

Bombe su padale, a muškarci su strepeli od vojnog poziva. Jer, odvajanje od porodice i odlazak u srce ratnih dejstava za mnoge je predstavljalo pravu noćnu moru. Ali ne i za jednu Slađanu iz Niša.

Ona nije mogla da sedi kući, da sluša sirene i čeka dan kada će bombe prestati da padaju. Stala je pred roditelje i rekla "Idem u rat!". Sledeći put videli su je u mrtvačnici, na prepoznavanju tela.

Preporučujemo

Poginula je 5. juna, svega 4 dana pre okončanja sukoba Kumanovskim sporazumom.

Kako je izgledala tragična sudbina Slađane Stanković, za "Telegraf" je ispričala je njena sestra Vesna.

- Stankovići su u svaki rat slali nekog svoga, ali Slađana je bila prva devojka koja je uzela oružje u ruke. Niko nije slutio šta joj je u glavi dok 24. marta u kuću nije ušla u uniformi i kazala: "Idem u rat". Otac je pokušao da je odvrati, rekao joj je: "Slađana, znaš li ti šta je rat, to nije kafić, tamo se gine", ali je to nije pokolebalo. Prvi put se javila posle mesec dana, kazala da ima radosne vesti, venčala se s ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim, i to u manastiru Svetih Arhangela u Prizrenu. Kum joj je bio njen starešina Božidar Delić - kazala je za Telegraf njena sestra Vesna.

Slađana je poginula u humanoj misiji, dok je pomagala ranjenim saborcima. Mogla je da se vrati kući i ranije, da u Nišu sa mužem dočeka mir. Ali, nije otišla na odsustvo, ostala je na Kosovu i izdahnula u Prizrenu.

- Obećala je da će s mužem doći kući 2. juna, ali sam kasnije saznala da se s nekim borcem zamenila, pa je on umesto nje tada otišao na odsustvo. Tog 5. juna sanitetskim vozilom izvlačila je ranjenike kod sela Planeja, kada ih je pogodila minobacačka granata s teritorije Albanije. Kako sam kasnije čula, bila je teško ranjena, ali živa. Rusi su je na rukama doneli do bolnice u Prizrenu, a priča se da neki doktor Albanac nije hteo ni da je primi. Možda bi ostala živa da je na vreme stigla do lekara, da je helikopterom upućena u bolnicu, ali nije imala šansu - priča Vesna.

"KAD JE SAHARANJUJETE?"

Gubitak Slađane porodicu je potresao tim više što im vest o smrti nije saopštena na dostojanstven način.

- Telefonom nas je pozvala jedna njena prijateljica da nas pita kada ćemo je sahraniti. Šokirali smo se, odmah smo otišli u Dom vojske da pitamo šta je s njom. Kazali su nam da je greška, da idemo kući, da će nas obavestiti o tome gde je ona. Još nismo ni došli do stana, kada su nas sustigli i kazali da su je doterali u Vojnu bolnicu i da idemo da je prepoznamo – priseća se Vesna Slađanine smrti.

Kako kaže, najteže joj je bilo kada je videla tri para odbačenih vojničkih cokula u dvorištu, od kojih su jedne bile Slađanine.

- Njeno telo nam je predato u metalnom kovčegu. Na sahranu je došao suprug Jurij i ne znam koliko Rusa, čitavo dvorište je bilo puno njihovih vozila. Jurij je bio potpuno skrhan, otišao je do grada i kupio joj venčanicu roze boje, koju je obožavala, i venčić za kosu. Sve je to stavio u njen kovčeg. Bio je s nama dok joj nismo održali šestomesečni pomen, a onda je otišao, čula sam da sada radi pri nekoj međunarodnoj organizaciji na Kosovu - kaže ožalošćena sestra.

ZNALA JE DA SE S KOSOVA NEĆE ŽIVA VRATITI

Porodica je nakon odlaska Slađane pronašla njen dnevnik. Pisala je da zna da se s Kosova neće živa vratiti.

- Predosećala je svoju smrt, ali je to nije pokolebalo u odluci da ode. Njeni drugovi su nam pričali da je bila neustrašiva, da bi i u vreme najvećih borbi uspela da se probije i da borcima donese hranu i lekove. Tako je i stradala, probijajući se do ranjenika - priča Slađanina sestra.

Od tuge za ćerkom Slađanin otac je ubrzo preminuo. Uspomenu na nju, osim Vesne, čuva još samo njena majka, koja živi u selu Prva Kutina, u kući iz koje je Slađana krenula u rat. Okružila se Slađaninim slikama i njenim stvarima i nikako ne može da je prežali.

DOBILA ULICU U BRZOM BRODU

Pre šest godina jedna niška ulica ponela je ime Slađane Stanković. Ali, nećete je lako pronaći... Reč je o uličici u prigradskom naselju Brzi Brod, koja je nekada nosila naziv Leskovačka.

- Predlog da se to uradi potekao je od Udruženja boraca, ali za Slađanu je moglo da se uradi i više. Tri godine smo skupljali novac da joj podignemo spomenik, i to smo uradili bez ičije pomoći. Slađana je dala za ovu zemlju najvrednije što je imala i nije zaslužila da je samo mi pamtimo. Trebalo bi da je se sećaju svi koji su ovde ostali dok se ona za njih borila - kazala je Vesna.

VIDEO: Najgori mesec u godini

(D. K.)