Neustrašiva Srpkinja bori se protiv kolere i jedva čeka da krene na ebolu: Svakog dana pomaže "džungli od ljudi" i nikad nije nervozna (FOTO)

Jako je bitno da pacijenti osete da volite to što radite. Nema prevrtanja očima, budim se i želim da idem na posao, priča Tatjana

Dovoljno je samo da je slušate kako poletno govori o svom poslu, da ne možete da zamislite Tatjanu Marojević (27) u jednom mestu, da sedi ili ponavlja svakodnevno iste stvari. Medicinska sestra 2015. godine zato je rekla zbogom standardnoj, "šalterskoj" sudbini profesije i u jeku migrantske krize priključila se Lekarima bez granica. Nedavno se vratila iz Nigerije, gde je u teškim uslovima pomagala bolesnima usred epidemije kolere.

Teške epidemije su za nju danas profesionalni izazov, nešto iz čega može mnogo da nauči i izvor adrenalina. Zato, kada bira željeno radno mesto ne odgovara sa imenom države, već sa - "ebola", pa bi zato u Kongo.

Preporučujemo

- Nikad nisam htela da se bavim tim standardnim poslom. Takođe, oduvek sam želela da idem u medicinsku školu i znala sam da bih da radim u nevladinim organizacijama (NVO). Dogodilo se da Lekari bez granica dođu u Srbiju. Prijavila sam se, bez iskustva, da počnem od negde, oni su referentni za velike projekte i odgovore na urgentna stanja. Ispostavilo se, ostvario mi se san - priseća se ova Beograđanka početaka svoje karijere.

Od tada svakodnevno pred njenim očima smenjivalo se na stotine pacijenata.

- Vidite i čujete mnogo priča. Ni sama više ne znam koliko hiljada sam ih čula. Te priče su mi uvek bile dodatna motivacija da budem tu za te ljude i deo nečega. Vidim koliko im značimo. Više kao ljudi, a ne medicinski radnici. Dovoljan im je ponekad kontakt i razumevanje - primećuje ona, a na pitanje, kako uspeva pored mnogobrojnih teških sudbina da ostane pribrana, odgovara: "Migracija je veoma specifična stvar, ne srećete se sa istim ljudima dvaput. Čujete jednu priču, dođe sledeća."

Upravo masovnost jedino je što ju je isprva uplašilo.

- Za stresne situacije pripremi vas medicinska škola. Ali, niko ne može da vas pripremi za šok kada krenete da radite sa ljudima, kada stanete ispred 300 njih, džungla od ljudi. Ipak, shvatila sam to kao izazov. Paniku sam pregurala tokom prakse. Nemam taj strah. Više imam želju da sama sebe testiram u takvim situacijama i izađem iz komfor zone. Fokusiram se na krajnji ishod za pacijenta - kaže i zaključuje:

- Jako je bitno da pacijenti osete da volite to što radite. Nema prevrtanja očima, budim se i želim da idem na posao.

Od sudbina koje su je pogodile, izdvaja migranta koji je prošao kroz Srbiju na putu ka Evropi:

- Jedan gospodin pre četiri godine ostao mi je u pamćenju. Priča šest jezika, uključujući srpski. Kardiovaskularni hirurg. Sa ženom i decom krenuo je peške. Teško mi je bilo da shvatim, neko tako cenjen i obrazovan, mora da preskače žicu na granici - prepričava svoj susret.

U misijama je i doživela i pregršt lepih stvari, a izdvaja se nedavna iz Nigerije:

- Pacijentkinja obolela od kolere bila je u devetom mesecu trudnoće. Kolera je specifična, gubite puno tečnosti, pa može doći i do smrti deteta. Uspeli smo da je stabilizujemo i porodimo, a da se pritom dete ne kontaminira od majke. Bio je to jako veliki uspeh za tim - navodi Tatjana.

Ko bi još i mogao da prebroji sudine koje su se ukrstile sa njenom. U Nigeriji radni dan počinje oko 7.00 sati, ali ne prestaje sve dok ima posla, dostupna je stalno.

DALEKI, STRAŠNI SVET

O ovoj zemlji zapadne Afrike mi u Srbiji ne čujemo mnogo. Uglavnom su to loše vesti, bombaški napadi.

- Moja majka je mnogo brinula jer je čitala vesti. Nije da mnogo lažu kada ih prenose, umeju nekad da preuveličavaju. Kao čovek ti to ne doživljavaš tako. Ja sam u delu zemlje gde je visoka bezbednost. Nisam osećala nikakav strah, jako su dobri protokoli bezbednosti, ne kriju informacije od nas. Stvari se dešavaju tamo, ali oni  žive normalno. Isto i kaže koleginica iz Australije - mi dolazimo sa tih prostora gde se puca iz pištolja i kad je slava. Znamo kako izgledaju neredi i protesti. Ne shvatam to mnogo dramatično, nije ništa drugačije nego kada su kod nas izašli zbog Kosova na ulice. Njihov život se nastavlja dalje, šta god da se desi, moraju da rade, idu u školu. Ne kao u Parizu da stane ceo grad - tvrdi neustrašiva Tatjana.

- Nas je u Nigeriji 18 u kući, svi smo iz različitih zemalja i kontinenata. Visoka je sigurnost, pa nismo mogli da imamo veće zabave. Preko 10 NVO je tamo, svake subote druga organizacija pravi žurku, skupe se ljudi u nečijem kompleksu. I tu upoznate mnogo zanimljive ljude, na primer čoveka iz Azije koji je radio detonacije bombi u Bosni. Tu provedete oko dva sata i morate da se vratite nazad u svoje kuće. Ali i u kompleksu imamo, recimo, teretanu, radimo jogu. Srela sam kolegu iz Srbije, iz Crvenog krsta. Bilo je smešno, živi inače 600 metara od moje zgrade, a prvi put se srećemo usred ničega u Nigeriji. Jako mi je drago kada sretnem ljude sa Balkana, dosta nas je otišlo u NVO posle rata. Vole nas jer smo iskreni, direktni, imamo smisao za humor i zabavu. Baš zato što i potičemo sa ovih prostora, naviknuti smo na sve i lakše se snalazimo u bilo čemu - objašnjava.

NORMALAN ŽIVOT

Trenutno je u Beogradu, ali ne miruje.

- Jesam radoholičar, radim i kad se vratim kući, gde god da odem i putujem. Volim da se vratim ovde, volim i Balkan i Srbiju - priznaje Tatjana.

Miran, porodičan život, ipak ne čini se nemogućim u okviru NVO.

- Možete i da imate porodicu, na primer u stabilnim misijama, kakva je i kod nas u Srbiji bila, mi živimo u Beogradu savim normalno - objašnjava nam. Ipak, napominje, mnogima prijaju mirniji poslovi, poput onih u domovima zdravlja.

- Moj posao nije za svakoga. Ima dosta ljudi koji su pokušali da idu, ali nisu izdržali. I to je u redu, svi smo drugačiji - iskrena je Tatjana.

(M.Ro.)