Sandra (27) se bori sa opakom bolešću već 27 godina, a sad živi jer diše plućima neznanca: Njena poruka će vas naterati da razmišljate o smrti! (VIDEO)

- Ljudi nisu svesni da bacamo organe u zemlju. Mnogi umiru jer nema organa, a možda su mogli danas da stoje ovde sa mnom. Niko ne želi da razmišlja o tome, sebični su, dok se njima ne desei - priča Sandra Živković (27). Pre skoro šest godina bila je na samrti, a sada stoji pred nama jaka i nasmejana. Diše plućima neznanca koji joj je spasao život.

Preporučujemo

Knjaževčanka je tada na svojoj koži osetila da je transplantacija pitanje koje bi trebalo da bude veliko i važno u svim našim životima. Međutim, i to da u Srbiji postoji još veći strah.

- Gledate me sada, dišem plućima osobe koja je, nažalost, preminula. Ali, to je život. Poručujem vam da zaveštate svoje organe. Mi o ovome uopšte ne bi trebalo da pričamo, ali smo malo sebični. Svi razmišljaju o svom životu, svojoj rutini. Razmišljajte i o smrti. Recimo, u Izrealu postoji zakon da ako nećeš da daš organ ne možeš da ga dobiješ. Kada bi se neko našao u situaciji da mu treba organ, a ne može da ga dobije, shvatio bi značaj toga - sigurna je Sandra.

Od rođenja ima cističnu fibrozu, genetsku bolest od koje najviše stradaju pluća i pankreas. Posebno zahvalna roditeljima, koji se od njenog prvog dana života - bore protiv smrti.

- Sa mojom bolešću bore se već 27 godina. Po mom rođenju rečeno im je da neću živeti više od 20 dana, a pre pet godina bili su spremni da daju deo sebe kako bih ja živela - uz pucavi glas, zahvaljuje se.

UČILA SAM DA HODAM PONOVO, KAO DETE

Od osamnaeste godine počela je da uzima i insulin jer se pojavio dijabetes. Ali 2013. godina bila je kritična. Završila je u bolnici, u veoma lošem stanju. Mogla je da umre u svakom trenutku, pa su pluća koja je trebalo da budu namenjena drugoj devojci završila u njenim grudima.

Nakon operacije imala je još jednu bitku pred sobom.

- Tokom kome sanjala sam sve i svašta. Ono najgore što čoveku može da se desi. Kada sam se probudila nisam bila svesna šta se desilo. Mislila sam da sam na nekom potpuno drugom mestu - prepričava Sandra i dodaje:

-  Bila sam 100 odsto invalid, atrofirali su mi mišići nakon dva i po meseca ležanja u bolnici u komi. Nisam mogla da pričam zbog aparata za disanje, još uvek imam ožiljak od traheostome. I onda kada ne možete da mrdnete i pričate, bukvalno ništa, kada mislite da ste na nekom drugom mestu i da su oko vas ljudi koji su vam nešto zlo uradili... Potpuno sam bila negativna - priseća se.

Trebalo joj je, kako kaže, oko nedelju dana da dođe sebi.

- Kada sam shvatila gde sam bilo mi je lakše, ali teško da vratim glas i stanem na noge. Kao bebu su me ispočetka učili da hodam i krenem život ispočetka.

ŽIVOT SE NASTAVLJA

Ispočetka, ali bez stajanja. Samo godinu dana nakon što je dobila nova pluća, vazduh je udahnula sa najvišeg vrha Tupižnice, visokog 1.160 metara.

- Osobe sa cističnom fibrozom mogu da žive da kažem normalno, imaju neke svoje obaveze u smislu infahalcije, uzimanje lekova, ali prosto kada dođe pogoršanje onda idete naintezvinu negu i sa te intenzivne nege se retko vrati. Ljudi nisu svesni, kao ni ja dok nisam imala transplantaciju, da popeti se na planinu nije ništa, to mogu sve transplantirane osobe mogu, bez obzira šta transplanitale. Može sve što i zdrava naravno, mi moramo da uzimamo neke lekove, da se pazimo gužve ili gripa.

SRBIJA U STRAHU

- Transplantacija je neverovatna operacija. Mislim da u medicini nikad neće da se dogodi veća. Već pet godina se borim da u Srbiji promenim svest. I brat me stalno da ne čitam negativne komentare na portalima, prosto da ne poveruješ da je neko mogao tako nešto da kaže. Ljudi su u strahu i zbog žute kuće na Kosovu ili korupcije - kaže Sandra.

Zato i smatra da pored takvog mnjenja ljudi koji su potpisali donorski karticu jesu heroji.

- Najveća zabluda su da ako poznatoj ličnosti treba organ da će dobiti pre nekog drugog. Ljudi nisu svesni da to mora da se poklapa po veličini organa, tkiva, postoje druge tipizacije. Ne mogu tek tako nekom da daju organ. U krajnjem slučju i da daju njoj, opet je neki život spasen. Zapravo, još veća je da će lekari da isključe nekog sa aprata za disanje jer mu se više isplati da uzme organe. Ja smtram da u kakvoj god državi da živimo, nijedan normalan lekar ne bi to uradio - zaključuje ona.

(D.D.S.)