Čuvao sam stražu, a on je vadio ljude iz voza i ubijao: Nebojša je odležao 15 godina robije za jedan od najšokantnijih zločina u ratu (VIDEO)

Nebojša je prvi osuđeni za zločin u Štrpcima. Do detalja je opisao zločin za Telegraf.rs

"Izeta, da..." Sa uzdahom je pričao Nebojša Ranisavljević, prvi čovek koji je osuđen za kidnapovanje i ubistvo putnika iz voza Beograd - Bar, 27. februara 1993. godine u Štrpcima, Republika Srpska.

Preporučujemo

Izeta nije bila putnica u vozu, koja je grčevito stezala svog muža ili sina za ruku, dok su jedinice Milana Lukića otvarale vrata kupea i izvlačile muslimane napolje. Izeta je jedna od Ranisavljevićevih žena, koju je upoznao mnogo kasnije, dok je za ovaj zločin ležao čitavih 15 godina u zatvoru Spuž u Crnoj Gori.

Pogledati Nebojšu u oči nije bilo lako. Ne zato što je on ratni zločinac i zato što su te iste oči pre 26 godina gledale nevine ljude, obične putnike, koji izlaze na peron u Štrpcima i odlaze u smrt.

Bilo je teško zato što je čitava jedna ratna priča na trenutak oživela iz njegovih očiju. Noge su mu klecale, palio je cigaretu za cigaretom, a oči bile vlažne dok su senke prošlosti ponovo igrale svoje smrtonosne pokrete u njegovim mislima.

I bilo je teško gledati ga danas, dok živi u nemaštini kod strica u Despotovcu, sa 26,70 evra koje dobija od Republike Srpske i 8.200 dinara od Srbije. Društvo mu pravi pas i jedna nova ljubav. Jer, Izeta je sada već negde daleko.

Posetili smo ga baš na dan kada se ovaj zločin dogodio. Kada je 20 nevinih ljudi putovanje završilo u Štrpcima, na ratnoj teritoriji i sa smrtonosnim metkom. Tela većine još nisu nađena.

Da li je Nebojša Ranisavljević kriv? Kaže, ranio je jednog taoca koji je počeo da beži i čuvao je stražu dok su ostali ubijani. Osuđen je, tvrdi, bez dokaza. Sada se pita kako je posle 15 godina i 4 dana robije i prethodne torture ostao psihički normalan.

Ako je i kriv, svoje je debelo platio, za razliku od mnogih koji još čekaju...

Zato, ni u jednom trenutku nisam želeo da ga pogledam sa prekorom. Želeo sam da saslušam njegovu priču, priču o strašnoj otmici posmatranoj sa strane počinioca, ali i priču o njegovoj ljubavi sa Izetom, prijateljstvom sa Bošnjacima, Crnogorcima, Hrvatima.

"NISI BIO U RATU, NE ZNAŠ..."

- Tačka na ovaj slučaj treba da se stavi... Ali... Da li smo samo mi Srbi ratni zločinci? Ja za to nisam... Da se Srbima sudi - sve tiše i tiše govorio je Nebojša.

Zatim je zaćutao. Okrenuo glavu. Ćutao je, ćutao...

- Hmmm... Nisi učestvovao u ratu. Nisi izvodio akcije. Najviše su mi popucali filmovi po glavi kada sam ušao u jednu kuću, u selu koje su držali Hrvati. I šporet naložen... U šporet dete pečeno, malo - govorio je baš dok je vatra iz peći kojom smo se grejali u njegovom stanu plamsala.

Tako izgleda rat. I zato padaju žrtve. Neko nevin strada zbog nekog drugog, ko je takođe bio nevin. A u glavi ostaju strašne slike, užasi sukoba.

"UBIJAO JE JEDNOG PO JEDNOG"

"Šta je istina?" upitao sam ga.

- Pa, istina jeste da su izvedeni ti putnici iz voza da... da su odvedeni u neku fiskulturnu salu. Posle toga da ih je Milan Lukić... pobio. Jednog po jednog. Ja jednoga jesam ranio, taj je počeo da beži. Istina je da se jedan Jovičić Mića (drugi osuđeni nakon Ranisavljevića za ovaj slučaj)... hvalio sutradan krvavim nožem kako je toga valjda ranjenog preklao. Javnom tužiocu to ne odgovara, kaže: 'Kako će moj štićenik sada da bude koljač'. Čekaj je l' hoćeš istinu ili nećeš? Nabrojao sam onda imena ljudi koji su učestvovali, ni to mu nije odgovaralo. On hoće neka druga imena... - priča Ranisavljević dodajući da se sa saučesnicima sada ne viđa i uverava da neki kojima danas hoće da sude, sa tim zločinom nemaju nikakve veze.

To je, sada, stvar istrage. Kopkalo me je, ipak, kako je pripremana ta operacija u Štrpcu.

Da li je Nebojša znao šta se sprema? Da li je razmišljao da se barskom prugom kotrljaju vagoni puni uspavanih putnika, za čije streljanje će on uskoro da drži stražu?

- Ne. Ja sam taj dan došao iz Srbije, Milan Lukić me je pokupio u kasarni i samo mi je rekao: 'Ulazi u kamion'. U stvari rekao mi je: 'Idi uzmi pušku', ja sam uzeo pušku i došao u kamion. Nisam znao gde idemo. Mogao sam ja da odbijem to naređenje. Al' šta bi bilo sutradan sa mnom? - pričao je Ranisavljević gledajući me pravo u oči.

SKRETNIČAR ZAUSTAVLJA VOZ

- Kada ste shvatili da su to taoci iz voza? Kako je izgledalo?

- Pa kad se to desilo već, kada su počeli da skidaju ljude... S tim što je u tom momentu rečeno da se ti ljudi vraćaju sa ratišta.

- Kako je voz zaustavljen?

- Zaustavio ga je skretničar.

- Njemu je naređeno?

- Naređeno mu je.

- Kolko je tu vojnika ušlo u voz?

- Ušle su 3 ili 4 grupe po 2-3 vojnika. Tri grupe...

- I brzo su završili?

- Pa brzo.

- Je l' tačno da je policija već bila pripremila, legitimislala te ljude?

- Ne.

- Kako su znali ko je ko?

- Lične karte na pregled, kad daš ličnu kartu, vidi se ko ste, šta ste...

- Voz je nastavio, a vi ste ih kamionom vodili do tamo?

- Da.

- I odmah je priča bila da ti ljudi treba da se likvidiraju?

- Ne, bila je priča da treba da se izvrši razmena.

"DETE, DETE, DETE..."

- Ne mogu da se setim kako se dete zvalo. Dete koje se vratilo u selo po kuče. Kad sam izašao iz zatvora baš me je to čačkalo i kopkalo. Dete, dete dete... i onda sam jednom prilikom pronašao da je negde spomenuto dete koje se vratilo u selo po kuče. Ja to pronađem i povežem da se sve dešavalo na taj dan. To je bilo srpsko dete koje se vratilo u selo, pošto mu je ostalo vezano kuče. Njega su muslimani uhapsili sa grupom Srba, a on (Lukić) je dobio tu informaciju od nekoga i hteo je da izvuče te Srbe tako što će da ih razemni sa tim muslimanima iz voza - priča Ranisavljević.

Dete je ubijeno. Kao i ostali zatočeni Srbi.

- Samo znam da je Milan Lukić u jednom momentu rekao: "Pa što dete ubiste?" Njemu su tu valjda popucali filmovi - priseća se Ranisavljević.

"I dalje je sve išlo svojim tokom?", upitao sam ga.

- Nama kako je rečeno da su to borci koji se vraćaju s ratišta, šta ja ima da gledam prema njima? Bio sam raspoređen da čuvam stražu dok je on jednog po jednog... - kazao je naš sagovornik.

UHVAĆEN KOD TUNELA IZ "LEPA SELA"

- Gledao si film "Lepa sela lepo gore". Kod toga tunela sam uhvaćen. Jedan jedini čovek koji je preživeo taj tunel ima rođenog brata koji meni namešta kidnapovanje kod tog istog tunela. Odveden sam u Crnu Goru gde sam trpeo maltretiranja. Dva zuba su mi izbili, po 20 puta na dan su me prebijali i tako je trajalo 10 dana sve dok nisam potpisao ono što su tražili. Na osnovu tog papira su mi sudili, iako sam ja na prvom ročištu negirao zločin. Sudili su mi na osnovu neke izjave koja se možda 20 posto poklapa sa istinom. Bio sam u zatvoru tačno 15 godina i 4 dana - kazao je Ranisavljević.

Okončanje suđenja čekao je godinama, čak je i štrajkovao glađu. A onda, pomirio se sa presudom.

"KAD SRBIN SRBINU SMESTI..."

Nebojša je imao relativno miran zatvorski život. Kaže, čak nije želeo da pređe u Srbiju nakon sedam i po godina odležane kazne. Spasavao ga je rad u stolarskoj radionici, druženje, i to sa Crnogorcima, Hrvatima i muslimanima, ali i jedna ljubav - Izeta. Ona je žena koja je ležala u zatvoru zbog brutalog ubistva muža, a sa njom je odlučio i da se oženi.

- Pomagao sam Srbima iz Srbije u zatvoru, a posle mi oni smeštaju k... E onda sam iz inata počeo da se družim i sa Crnogorcima koji nisu voleli Srbe, sa muslimanima i Hrvatima. To je bio inat, kapris. I Izeta je bila ljubav iz inata. Nikome nije bilo jasno kako je moguće da sam oženio muslimanku, a odgovaram za ratni zločin protiv muslimana. Ni meni nije bilo jasno - priseća se Ranisavljević.

A starojko na svadbi i veliki prijatelj bio mu je takođe musliman.

- Njega su Srbi iz Srbije pitali: 'Alo, što se družiš sa njim, je l' znaš zašto on leži u zatvoru?' A on im je lepo rekao: 'Alo, je l' ja ležim njegovu kaznu ili on leži njegovu kaznu? Ako je on napravio, neka leži, šta ja imam s njim?'... Mnogima to nije smetalo - šriča Ranisavljević.

"SAMO MAŠU, MAŠU JEDAN DRUGOME"

Nebojša je Izetu video prvi put u Bijelom Polju, kada je stigla u zatvor. Počeli su da pričaju preko prozora, ali su komandiri bili baš strogi i zabranjivali im svaku komunikaciju. Ali ljubav ne zna za zabrane, baš kao ni za veru i naciju.

- Ja sam nešto prstima počeo da joj pišem (pokazujem) i ona mi je nastavila da piše na to, prstima. Ispostavilo se da zna azbuku gluvonemih, a znao sam i ja i onda smo tako nastavili da pričamo, da nas niko više nije opomenuo, da su komandiri koji stoje na karuli govorili samo: 'Ovi ljudi ceo dan mašu jedno drugome', nikome nije bilo jasno šta radimo - priča Nebojša.

Ispostavilo se čak i da su zajedno švercovali robu pre rata, pa i da su se vozili vozom. U istom kupeu.

Onda je usledio drugi susret oči u oči, kada su uspeli da razmene još neku rečenicu. Poslao joj je preko prijatelja lažno pismo potpisano ženskim imenom i ostavio joj je broj telefona.

Venčali su se, a onda je on odležao svoje 2011. godine. Njoj je ostalo još malo vremena u zatvoru, ali i godinu dana uslovne kazne. Onda ga je iznenadila u Beogradu, baš kod železničke stanice.

IZETA STIŽE VOZOM IZ CRNE GORE

Ironija sudbine. Muslimanka, sada Nebojšina žena, seda na voz Bar - Beograd. Prolazi i kroz Štrpce i dolazi da iznenadi svog muža.

- Ja nisam mogao da verujem da će ona da dođe, ali je bila ljubomorna kao pseto. Non stop je zivkala. Jednom prilikom je rekla da mi šalje torbu u Beograd. Na železničkoj stanici otpravnik kaže da je taj voz došao pre sat vremena... Kad neko me zove, 'E Nešo, Nešo... Šta je, čekaš torbu?'.

Nakon 5-6 meseci ona odlazi u Švajcarsku da čuva decu njegovog prijatelja. Ranisavljević je znao šta to znači. Posle toga još jednom je svratila, uzela stvari, i to je bilo to od njihovog zajedničkog života. Više se ne čuju.

- Čuo sam da je taj njen novi muž kada je čuo šta je uradila pobegao iz stana i sve ostavio - priča Nebojša.

"Jeste li se vi plašili?" odmah sam upitao.

- Ne... Ko se mača lati, od mača i gine - nasmejao se.

OPET BIH IŠAO U RAT

Kada više nije mogao da sluša sudiju koji mu je izricao presudu, po njegovoj tvrdnji bez dokaza, Nebojša je uzviknuo "Ne možete vi mene toliko da osudite koliko sam ih ja pobio".

Da li je nekoga ubio? Nisam se usudio da ga pitam. Ne jer se plašim, već, postoje stvari koje stoje na duši i ne treba ih čačkati. Rat je to, a Nebojša je bio dobrovoljac.

Prve fijuke metaka koji prolaze pored glave, prvi pravi rat osetio je u Bukureštu. Švercovao je robu, a onda je pao Čaušesku. Sa borcima je proveo nekoliko dana.

Potom je na Bajloniju pošao po bombu, a kupio automat za 2.000 maraka.

Otišao je najpre u Hrvatsku, gde je upoznao Arkana, a potom i u Republiku Srpsku. Priključio se dobrovoljncima u Višegradu kao komandir pri interventnoj četi.

Motiv da se priključi dobrovoljcima bilo mu je "srpstvo, Srbija, Jugoslavija". Pomalo se nasmejao kada je izgovorio ime ove poslednje, odavno nepostojeće države.

- Jel biste išli danas ponovo u rat?

- Bih... Ali bih sada išao kao običan vojnik - kazao je.

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)