Ljiljana sumnja u smrt sina, a ovi papiri otkrivaju tragove prevare: Lekar nam je rekao da je beba umrla u stomaku, a pomerala se i čula sam da plače!

"Čak i u papirima piše da nosim mrtvu bebu. A sve vreme dete se u meni pomeralo, meškoljilo. Ubrzo su krenuli bolovi, ali čim bih ih dobila, sestre bi mi dale neku injekciju da nestanu"

"Dete u Vašoj ženi je mrtvo", rekao je lekar Ljiljaninom mužu, iako joj se narednih 10 dana beba svesrdno pomerala u stomaku. Kada se njihov sin rodio, Ljiljana ga je videla i čula da plače - sve da bi joj dva sata kasnije saopštili da je preminuo, a da roditelji nemaju pravo da se od njega oproste. Više od 20 godina kasnije fabrikovana papirologija počela je da otkriva jednu drugu priču.

Prvog aprila 1993. godine Ljiljana Dimitrijević (45) izašla je iz porodilišta u Leskovcu. Njene ruke su bile prazne, duša još praznija, ali srce prepuno sumnje u smrt svog prvenca.

Preporučujemo

- Imala sam samo 19 godina, a tada u bolnici niste smeli da kažete „A“. Ali bio je u meni neki oganj i slika žive bebe, koja se pomera i plače. Pre nekoliko godina krenula da tražim, ni sama ne znajući šta – priča ova majka, verujući da je samo jedna od hiljade žena kojima su deca oteta po rođenju.

Ljiljana se svega jasno seća. Kako kaže, nije bila pod sedativima ni u vreme porođaja, ni tokom prethodnih 10 dana, koliko su je, zbog curenja plodove vode, držali u leskovačkoj bolnici.

- Po prijemu, lekar je rekao mom mužu da je beba umrla u stomaku, ali da ću ja biti dobro. Čak i u papirima piše da nosim mrtvu bebu. A sve vreme dete se u meni pomeralo, meškoljilo. Ubrzo su krenuli bolovi, ali čim bih ih dobila, sestre bi mi dale neku injekciju da nestanu – priseća se ona.

RODIO SE ŽIV, VIDELA SAM GA, ČULA KAKO PLAČE

Ipak u noći 29. marta 1993. godine bol je bio toliko prodoran, da nije mogla da se, po naređenju sestara i uz još jednu injekciju, vrati u krevet. Stajala je ispred ordinacije, čekajući da je lekar pregleda.

- Odmah me je poslao u salu, ni za šta drugo nije bilo vremena. Lekar je na porođaju bio prisutan, mada to u papirima nigde ne piše. Porodila sam se najnormalnije, bebica se rodila živa i zaplakala je glasno. Odneli su mog dečaka, a ja sam ostala u sali. Dva sata kasnije babica je došla da mi kratko saopšti da mi je sin umro – seća se kao juče Ljiljana trena kada je primila najgoru vest u životu.

Čak je i druga sestra, koja ju je u kolicima prevezla do sobe, bila u neverici.

- Pa, Ljiljo, javili su da ste ti i beba dobro, ja sam tvoje stvari već odnela na neonatologiju - rekla je slomljenoj majci, vodeći je u sobu gde leže operisane žene.

Ljilja se porodila još dva puta, ali u drugom gradu, nikada se više ne usuđujući da sudbinu svoje dece poveri ustanovi u Leskovcu.

- Videla sam živog sina, a mrtvog mi ga nisu dali. Suprugu su kazali da je beba umrla, jer nije bio spreman inkubator. No, sve ovo vreme u meni gori neka buktinja, nešto što vam ne da mira kada deo vas živi daleko. I ona se samo još više razgorela kada su od 2002. godine krenule priče o krađi beba.

NIJE ZNALA ŠTA TAČNO TRAŽI, A ONDA NI DA VERUJE ŠTA JE OTKRILA

Čuvši šta drugi roditelji rade, Ljiljana je počela da skuplja svoje papire, ne znajući tačno šta to traži.

- Uz neskrivenu odbojnost, od patologije, do bolnice, matične službe, davali su mi izvode i papire, dokumenta koja naizgled delovala čisto. Rekla bih da ni sami nisu bili svesni šta su mi davali.

Kada je dokumenta počela da analizira, i kada ih je predala Udruženju za istinu i pravdu o bebama, zajedno su shvatili da u rukama drže duple, verovatno fabrikovane protokole.

- Imam dva lista sa podacima o detetu – jedan je prazan, na drugom je popunjen samo gornji deo. Dva porođajna lista, različito popunjena. Lista za novorođenče je dva puta iskucana - nova urednije, a na onoj koju sam ranije dobila jasno se vidi da je preko imena Slavica Stamenković, ulica ta i ta u Leskovcu prekucano moje ime.  Na jednom piše Ljilja, na drugom Ljiljana – nabraja ona propuste u papirima koji bi morali da budu jedinstveni.

Na prijavi o rođenju deteta nema njenog potpisa, nastavlja. Dva porođajna protokola (sme da postoji samo jedan) popunjena su različitim rukopisom i pismom. Jedan je na ćirilici, drugi na latinici. Na jednom je udata, na drugom venčana.

SPREMAN PAPIR KOJI SAMO "ČEKA NA ŽRTVU"

Najjači dokaz za slučaj porodice Dimitrijević, veruje ona, ipak jeste zahtev za obdukciju.

- Taj zahtev je blanko – na njemu su dijagnoza i datum, ali nema mog imena, niti ijednog podatka moje bebe... Kao da je taj nalaz samo čekao žrtvu, dete podobno da nestane. Zahtev za obdukciju je tu, ali podataka sa obdukcije nema. A opet na potvrdi o smrti piše broj navodnog kalupa – kaže ona i dodaje da su joj na ovaj propust ukazali iz Udruženja.

Ljiljana će tražiti parafinske kalupe na revers, kako bi uradila DNK analizu, na šta po zakonu ima pravo. Prethodno će pokušati da utvrdi da li ti uzorci potiču sa unutrašnjih organa bebe, jer ako su sa pupčane vrpce i posteljice – ne znače ništa.

Trenutno se u Leskovcu ispituje 11 slučajeva u kojima roditelji sumnjaju da su im bebe otete po rođenju.

- Nepotizam je samo jedna od kočnica u rasvetljavanju ovih slučajeva. Kao i u drugim branšama, na radna mesta medicinskog osoblja, koje je možda učestvovalo u otmici beba, danas su došla njihova deca i oni prirodno štite roditelje. Ali klupko koje se odmotava otkriva monstruozne stvari. Jednoj od majki radnik iz bolnice je priznao da su u ranijem periodu preminule bebe bacali u septičku jamu, kod Muzičke škole - rekao je za Telegraf.rs Radiša Pavlović, predsednik Udruženja za istinu i pravdu o bebama i član Vladine komisije za ispitivanje rada državnih organa u slučajevima nestalih beba u Srbiji.

Video: Roditelji i država da zajedno nađu odgovor na pitanje, gde su nestale bebe?

(D. Savanović/d.savanovic@telegraf.rs)