Nikola (25) doneo odluku koja mu menja život, a drugom spasava - dao je drugu Luki bubreg i deo jetre. Lekar je rekao: Jedan od 10 umre, da li ste spremni? (FOTO)

Luka mi je prijatelj, generacija smo, nisam više mogao da gledam kako se muči, priča junak Nikola

Nikola Subašić rođen je ratne 1993. godine kao tada jedina beba u Glamoču u BiH. Luka Vasiljević došao je na svet 1994. u Višegradskoj, sa brojnim drugim beogradskim bebama. Mnogo godina kasnije, život je učinio da ova dva momka postanu najbolji drugari i da baš taj dečak iz Glamoča dečaku iz Beograda da svoj bubreg i više od pola svoje jetre - i spasi mu život.

Ta istovremeno strašna i prelepa priča o prijateljstvu, hrabrosti i neverovatnom požrtvovanju počinje 2017. godine.

Preporučujemo

“Luka ima cirozu jetre. Otkazali su mu bubrezi. Sa svega 23 godine njegov život sveo se na dijalizu.”

Dok se priseća strašne dijagnoze koja je njenom sinu postavljena pre dve godine, majci Jeleni oči se na momente zastakle kao da će zaplakati, ali ona to ne čini ni jednog trenutka.

"Nisam više mogao da ga gledam kako se muči"

Luka ima urođeni nedostatak enzima Alfa 1 antitripsina, koji može da izazove probleme ili sa plućima ili sa jetrom. Jelena i njen muž, koji takođe imaju ovaj nedostatak, nikada nisu imali problema, pa su se nadali da će tako biti i sa njihovim detetom.

Međutim, kada im je život podelio takve karte, Vasiljevići su ostali prepušteni tuđoj volji. Jedina nada za Lukin oporavak bila je transplantacija i bubrega i jetre, a to je onaj trenutak kad se i najbliži povuku i zaćute.

Situacija je utoliko bila gora što roditelji nisu mogli biti donori - Jelena ima krvnu grupu AB, njen muž A, Jelenina sestra takođe AB, a Luka B. Trunka nade pojavila se kada se sestričina Bojana (31) javila iz Egipta ubeđena da baš ona odgovara, ali su je rezultati iz laboratorije brzo demantovali. Nije mogla ni Lukina učiteljica koja se odmah javila, ni drugovi Stefan Ilić i Stefan Ćorović, i tako je Luka ponovo vraćen na početak.

Sve dok život, kako to već ume, opet nije izmešao karte. Tu kreće priča o Nikoli Subašiću (24), mladom momku koji sa bratom živi kao podstanar u kući Vasiljevića. Nikola je dete iz izbegličke porodice. Oca je izgubio, a majka, sestra i još dva brata žive u Banjaluci.

U Beograd je došao trbuhom za kruhom. Sa Lukom se sprijateljio čim su se upoznali.U vreme kad se Luka razboleo, Nikola je radio preko omladinske zadruge u Zemunskoj bolnici. Tako je i izbliza gledao Luku dok se mučio na dijalizi.

- Luka mi je dobar drugar i bilo mi je žao što se tako se pati, što ide na tu dijalizu… Generacija smo. Gledao sam kako više nema vremena za sebe, ni za kakve aktivnosti, da mu se život svodi samo na bolnicu – priča Nikola.

"Odmah sam znao da ću mu dati oba organa"

Nije se dvoumio ni trena. Otišao je da se testira i čim su rezultati potvrdili kompatibilnost, Nikola je znao da će drugu dati i bubreg i deo jetre.

- Ma naravno da se nisam premišljao. U pitanju je bio život mog druga i za mene nije bilo druge opcije. Odabrao sam rešenje koje nikome ne šteti, a Luki spašava život – govori Nikola i to tako smireno kao da priča o nečemu što se događa svaki dan.

I sad pamti kako se Luka ozario kada mu je saopštio srećnu vest.

- Bio je slomljen, potonuo. Nije video izlaz. Kada sam mu rekao da ću mu dati bubreg i deo jetre, nasmejao se kako dugo nije. Celo lice mu se ozarilo. Obojica smo u tom trenutku imali jaku veru da mi to možemo – priča skromni mladić.

Snaga Lukine volje videla se po tome što je sam istražio i našao bolnicu Arčibadem u Turskoj koja može odmah da uradi duplu transplantaciju, jer se takve operacije u Srbiji ne rade. Luka ne želi mnogo da govori jer ovo, kaže, treba da bude priča o Nikolinoj hrabrosti.

"Bio sam spreman na sve. I na najgore"

Ali za ovu bitku, bilo je potrebno da budu hrabri obojica. I Luka je to takođe bio. Nije se plašio, iako je njegov život svakog dana bio na kocki.

- Nekako sam bio spreman. Bio sam spreman i na najgore - kratko kaže Luka, koji za sve vreme mukotrpne borbe nikada nije zakukao niti pustio suzu.

Na VMA su ga ekspresno pripremili za zahvat i tada je ostao još jedan problem, naći 120.000 evra za lečenje.

Majka Jelena, lavovskog držanja i lavovskog srca, stvari nije prepuštala slučaju. Ispoštovala je proceduru da za novac prvo pita RFZO, a kada su oni odbili, uputila se pravo u Ministarstvo zdravlja.

- Primio nas je državni sekretar Berislav Vekić i dao nam reč da će se novac naći. Ispunio je sve što je rekao. Celokupno Lukino lečenje u Istanbulu platila je država – kaže Jelena.

Na put su krenuli 1. jula prošle godine. Čak su se i turskoj bolnici čudili hrabrom Nikoli. Nikada, kažu, nisu imali slučaj da je neko donor oba organa a da pritom nije ni u srodstvu s onim kojem donira.

"Jedan od 10 umre, da li ste spremni?"

Doktor im je odmah predstavio kako stoje stvari.

- Luki je rekao da jedan od 10 takvih pacijenata umre, a on mu je odgovorio: “Ja nemam izbora”. Nikoli je potom saopštio da jedan od 1.000 umre, ali ni Nikolu to nije pokolebalo. Onda je usledilo ispitivanje pred etičkim timom, a Nikola je išao i kod psihologa da bi se utvrdilo da li on to stvarno hoće – priseća se Jelena Vasiljević.

Hrabri Nikola sve je to posmatrao samo kao procedure kroz moje da prođe do konačnog cilja. Ni u jednom trenutku, kaže, nije pomišljao da odustane niti se plašio.

- Majka me je naučila da prihvatam odgovornost za svoje odluke, bilo da su dobre ili loše. Ovo je bila dobra odluka, ja sam to znao, i ništa nije moglo da me od nje odvrati – priča hrabri mladić.

Transplantacija je obavljena 20. jula. Tada je sve trebalo da bude završeno. Međutim, kada su doktori otvorili Nikolu, ispostavilo se da mu je jetra manja nego na snimcima i da će morati da odseku čak 70 odsto. Zato su, u tom trenutku, odustali od bubrega, jer bi to ugrozilo Nikolin život.

- Plašila sam se Lukine reakcije kad vidi da mu bubreg nije presađen, jer njemu je dijaliza bila smrt. Kad sam ga videla budnog posle transplantacije, on mi je samo rekao: “Bio je doktor, ali ja sam i pre njega znao da nisam dobio bubreg”. Kako to, pitala sam ga, a on mi je smireno rekao: “Pogledao sam kesu od urinarnog katetera i video da je prazna” – priseća se Jelena ovih bolnih reči svog sina i zastaje samo na nekoliko sekundi, kao da još jednom proživljava taj trenutak.

Jelena je jednako brinula i o Nikoli. Posle transplantacije jetre Nikola je imao baš jake bolove. Dugo nije mogao ni da se ispravi koliko ga je jako zatezala rana od operacije. Jelena je bdila nad njim dan i noć, dok se nije oporavio.

Ali, ni Luka ni Nikola nisu klonuli. Čak ni onda kada su usledile brojne komplikacije. Luki je jedno veče, iz stomaka krenula da kulja žuč, pa je odmah prebačen u bolnicu gde je ponovo operisan i gde mu je stavljen dren. Tada mu je doktor saopštio najteži deo koji mora proći – zabranjeno mu je da bilo šta pojede 35 dana.

- Kad god bi doktor ušao da ga pogleda, Luka bi upitao da li sme bar nešto da unese u usta, a doktor bi odgovorio: Sabur, što znači strpljenje. Bilo je to nadljudsko strpljenje, jedna i fizički i psihički nadljudska borba – prisećaju se i Jelena i Nikola.

Tako je bilo sve dok Luka jednog dana nije dobio toliko jak napad, da su morali da mu rade skener glave kako bi videli da nije došlo do oštećenja na mozgu.

- Urlao je toliko jako da su se Turci okupili u hodniku bolnice da vide šta se dešava. Radili su mu dijalizu na tri, umesto na dva dana i to je dovelo do skupljanja otrova u organizmu. Kada su ga stavili na dijalizu 24-vorocasovnu i nakon 5 dana intenzivne nege izgubio je 15 kilograma, toliko je vode i otrova izašlo iz njega – priča majka Jelena.

Posle toga mu je doktor rekao: Jedi šta hoćeš, srediću tokom sledeće transplantacije sve što bude trebalo.

Nikola je, inače, sve vreme bio u Turskoj. Čak i onda kada je sve bilo pod kontrolom i kada je mogao da se vrati u Beograd na nekoliko dana, on nije hteo da ostavi svog druga. Od jula pa sve do kraja decembra živeli su u iznajmljenom stanu nadomak bolnice.

- Samo su nam jedan dan u novembru iz bolnice javili da Nikola dođe na snimak pluća. I znali smo da je to to, da konačno sledi i transplantacija bubrega. Nikola je bio srećniji nego Luka. Rekao je: Idemo, završavamo. I tako je i bilo – priseća se Jelena.

Nikola je prvi izašao sa operacije, a Luka tri sata kasnije. Majka je prvo pogledala u Lukinu kesu od katetera koja je ovoga puta bila puna. Bubreg je proradio odmah na operacionom stolu.

I oporavak je išao brzo. Nikola ovoga puta nije imao bolove, a Luka je bio preporođen što konačno više ne mora na dijalizu.

"Sad su dobro, svađaju se kao rođena braća"

U Beograd su se vratili 24. decembra.

- Sad su dobro, svađaju se kao rođena braća. U stvari, Luka se svađa sa Nikolom, jer Nikola je tako dobar da on i ne ume da se svađa – ponosno priča Jelena dok gleda Nikolu kao rođenog sina.

Nikola šest meseci mora da miruje, pa trenutno ne radi u bolnici, a najverovatnije se na taj posao neće ni vraćati.

- Sada, kada krećemo od nule, plan nam je da podignemo kredit i pokrenemo neku firmu, a Nikolu postavimo za direktora. Pa ako nam krene, krene, mi smo najgore već pregurali – dodaje Jelena.

Nikola kaže da se oseća potpuno normalno i zdravo. Više ne sme da pije alkohol i gazirano, i mora da povede računa o ishrani.

- Eto, to su vam dobre strane kad ste donor. Krenete zdravo da živite i da vodite računa o sebi – poručuje kroz osmeh.

A Luka? Luka kaže da je ponovo rođen. I na prvo mesto stavlja svoje odane prijatelje: zahvaljuje se kumu Milošu Vojkiću, kao i Nikolinom rođenom bratu Miloradu Subašiću i drugu Nikoli Jankoviću koji su čekali ukoliko ne uspe sa Nikolom da oni budu donori. Drugovima Stefanu Iliću i Stefanu Ćoroviću koji su non stop bili uz njega. Luka ističe posebnu zahvalnost Branku Babiću prijatelju Lukinog teče Jovice Anđelića koji je iako ga ne poznaje ponudio svoju finansijsku pomoć ukoliko država ne odobri lečenje. Majka Jelena je posebno zahvalna za emotivnu i finansijsku podršku sestri Vesni i zetu Jovici Anđeliću bez koje ne bi mogli da izdrže u Istanbulu, kao i porodici, Lukinim i svojim prijateljima koji su bili i ostali uz njih sve vreme.

Luka ne priča mnogo, ali kad Nikola uđe u sobu, on nas sve ozari osmehom.

Nikolu sam, inače, mesecima čekala da pristane na razgovor. Kratko mi je, preko Jelene, poručio da organe nije donirao da bi se o tome pisalo. Međutim, Jelena je našla način da ga na kraju ubedi.

Zašto si se predomislio, pitala sam ga.

- Hoću da ljudi vide kako biti donor nije ništa strašno. Hoću da naš slučaj motiviše nekoga da uradi isto– kaže on odlučno.

Ako pitate Nikolu, on će vam reći da nije učinio ništa posebno, jer se njegova nemerljiva dobrota delom ogleda i u toj neverovatnoj skromnosti velikog čoveka.

- Otuđili smo se. Živimo nekako jedni pored drugih, umesto jedni sa drugima – zaključuje on, dodajući da jedva čeka da Luku odvede u posetu kod njegovih u Banjaluku.

- Majka je presećna i ponosna na mene, a sestra kaže “Luka je sad naš brat” i moraš ga dovesti da ga upoznamo –priča ovaj hrabri mladić i dodaje da će na put krenuti svi zajedno, sa Jelenom na čelu naravno, jer su oni sada jedna velika porodica.

VIDEO: Dečak čudo: Doktori mu predvideli nekoliko sati, sada ima sedam godina i čeka operaciju koja će mu promeniti život

(Miljana Leskovac/m.leskovac@telegraf.rs)