Ko su bile "narikače", zašto se ovaj običaj dugo održao i kako su sahrane zaista izgledale na grobljima širom Srbije?

Žene koje na glas nariču su one koje su dobro poznavale pokojnika, to su ćerke, tetke, ujne, zaove, svekrve…

U pogrebnim svetkovinama koje se sastoje od niza običaja, sve u zavisnosti u kojem delu Srbije se sprovode, jedan od bitnijih elemenata kako je još zabeležio Vuk Stefanović Karadžić, jeste tužbalica ili naricanje. Pesme tužbalice u kojima se oplakuju mrtvi obično su pevale žene, negde se one nazivaju tužilice ali najviše korišćen naziv za ove žene jeste narikače.

O narikačama - ženama koje tokom pogreba oplakuju pokojnika, malo je pisanih izvora. Obično se spominju u istočnim delovima Srbije, u Hercegovini, Liki, Slavoniji, vrlo malo u Vojvodini. Narikače su se u davnoj prošlosti plaćale da prisustvuju sahranama i da glasno "nariču".

Preporučujemo

Običaj u Vojvodini, kako nam je ispričala Mirjana Milošević iz jednog banatskog sela čija je porodica kolonizirala u Banat, bio je da tetke, ujne, zaove, kume i žene koje su bile u rodbinskim vezama sa pokojnikom/com, nariču, odnosno žale:

- U Bosni odakle smo mi rodom, za pokojnikom su uvek "pevale" najbliže rođake, tako je i u Vojvodini bilo nekada, obično po selima koja nisu imala kapele. Preminuli su se ostavljali u kući, dan ili dva, a običaj je bio da se najbliži sakupe i da sede oko kovčega, obično se celu noć sedelo sa porodicom.

Žene koje na glas nariču su one koje su dobro poznavale pokojnika, to su ćerke, tetke, ujne, zaove, svekrve… Pokojnik se oplakivao u trenutku smrti ako je preminuo u kući, zatim kada se kovčeg sa povorkom iznosi iz kuće i pre nego se pokojnik sahrani i zakopa.

Naricanje je glasno i tužno, tokom tužbalice spominje se pokojnikova porodica koja ga je ostala željna, ukoliko nije dočekao unučiće da ih nikada videti…Vremena su danas drugačija, sada svako selo ima kapelu gde se pokojnik dovodi, dok su nekada sve obavljali iz njegove porodične kuće, obično u onoj u kojoj je rođen.

Naricanje se nije plaćalo, to su radile rođake koje su zaista žalile za umrlim. Iz srca se naricalo, tugovalo a pesma bi obično nastajala u datom trenutku. Nekada bi to imalo rimu, nekada ne.

Obično nariče više žena u glas, ali sve zavisi od slučaja do slučaja. Starije žene i danas nekada nariču, oplakuju, naročito kada umre neko mlad.

Dušnom bravu se daje sve ono što je pokojnik voleo

Pogrebne svetkovine sprovode se uz niz običaja koji se razlikuju u mnogim delovima Srbije, a negde se još uvek poštuju oni prastari. U okolini Obrenovca zatekli smo neobičan čin tokom četerdesetodnevnog pomena pokojnice.

Reč je o "dušnom bravu" ovnu koji se prvo dariva, a potom kolje. Kako su nam objasnili članovi porodice, obično se tokom davanja pomena kolje ovan ili vo, u ovom slučaju žrtvena životinja je ovan. On se prvo okiti venčićem od cveća, a zatim mu se prinosi sve ono što je pokojnica volela.

Trpeza se spremi najrazličitijim poslaticama, obično onim koje je pokojnik za života voleo. Ovnu se potom prinosi hrana, kafa, sokovi, voće… Nakon ovog čina, ovan se kolje i iznosi na trpezu koja se postavlja nakon opela i pomena na groblju.

Pogrebne svetkovine još uvek postoje u mnogim delovim Srbije, najviše u seoskim sredinama. Pokojnik se sada kao i u gradskim sredinama odnosi u kapelu, a nekada se ceo pogrebni čin obavljao u porodičnoj kući, njega su pratile mnoge običajne radnje koje se u nekim zajednicima i danas poštuju, dok pak drugi smatraju da su u pitanju paganski običaji koji polako nestaju.

VIDEO: Zašto sveci pravoslavne crkve nisu optočeni dijamantima?

(D.I.)