Milutin jedva podigne čašu vode, a svakog dana stvori jedno čudo: Može da pomera samo dva prsta, ali je jači od potpuno zdravih ljudi (FOTO) (VIDEO)

Iz "prošlog života", kako sam zove to svoje pređašnje stanje, nedostaje mu samo jedna stvar

Pomisao na osobe sa invaliditetom kod mnogih još uvek izaziva sažaljenje, iako ga ti ljudi nikada ne traže. Da su "obični ljudi" kao i mi, koje invalidska kolica ne vode kroz život, uverio me je Milutin Perić iz Majura, kod Šapca.

Preporučujemo

I ne samo to - svojom životnom pričom on me snažno ubedio u bezgraničnu pokretačku moć ljubavi i volje za životom, kojih se mi, kojima ništa ne fali, često malodušno odričemo.

Polovinu svog života, a sada ima 64 godine, Milutin provodi u invalidskim kolicima, ali o tome skoro da i ne razmišlja kao velikom problemu. Ja ne znam kakav je bio pre nego što je ostao nepokretan, ali njegove oči, osmeh, svaka reč koju izgovori, ukazuju da je ostao isti kao ranije.

Štaviše, za kratko vreme koliko sam proveo u poseti, spoznao sam kako neviđena mentalna snaga, strpljenje i domišljatost mogu da nadomeste nedostatke koje čoveku oduzme bolest i da olaškaju svakodnevicu i zavrede divljenje. Ovaj čovek može tek da podigne čašu vode sa stola, ali uspeva mnogo više od nekoga sa zdravim rukama. I sve sa samo dva prsta, malim i domalim leve ruke! 

- To je moja radna terapija, a ovaj veliki sto u dnevnoj sobi moje radno mesto poslednje 32 godine. U početku sam, po savetu lekara, radio tapiserije, potom razne minijature i figure od drveta, flaše sa krstićima i ikonama, a u poslednje vreme pravim makete od šibica. Sedam, osam sati dnevno sedim i radim. Malo odmorim, pa opet nastavim. Ne mogu tek tako da sedim i ništa ne radim. I ranije sam bio radoholičar, šta sve nisam radio i najmanje se odmarao - počinje priču Milutin pokazujući maketu seoske crkve za koju je utrošio 13 hiljada drvaca.

Pažljivo pratim proces izrade najnovijeg umetničkog dela - makete male vodenice. Supruga Rosa asistira tek toliko što zapali šibice i ponovo ih vrati u kutiju. Milutin drvca najpre poređa na sto, očisti ostatke sagorelog sumpora i onda jedno po jedno nabada na rezbarski nožić i prinosi na mesto gde treba da se zalepi.

- Ne mogu prstima da uhvatim drvce, pa sam se dosetio rezbarskog noža. Još ranije sam napravio nekoliko pomoćnih alata kako bih nadomestio nesposobnost u rukama i prstima. Štap sa magnetom mi uvek dobro dođe kada turpija, sečivo ili neki metalni deo padne na pod da mogu da ga podignem ili privučem - objašnjava dok strpljivo lepi drvceta.

Maketu kazana je napravio od lima i plastike koje je sam sekao bonsekom, gde je trebalo izbušio rupe bušilicom i potom sastavio lepkom.

- Sve radim, što bi se reklo, iz glave. Ništa prethodno ne crtam, dovoljna mi je slika u glavi koju napravim kad uveče legnem da spavam. Crkvu u Majuru sam prethodno fotografisao sa svih strana da bi maketa bila što verodostojnija. Veliku, od 13000 drvceta radio sam tri meseca, a manju, u koju sam ugradio 6.000 drvaca završio sam posle mesec dana upornog rada - dodaje.

Tek poneku od nebrojenih rukotvorina još ima u kući. Skoro sve je poklonio - preko 300 flaša sa krstićima i ikonama, stotine figura, minijatura i maketa od drveta i šibica oplemenile su prostor u domovima prijatelja. Iako u invalidskim kolicima Milutin ne provodi vreme samo u kući.

- Odem mojim kolicima do Šapca, to je nekoliko kilometara trotoarom, vidim se sa starim društvom u "Malom Balkanu" ili nekoj drugoj kafani. Idem i na svadbe, ispraćaje, svuda. Ja sebe ne posmatram kao osobu sa invaliditetom. Zdrav sam, ne pijem nikakve lekove, posebno one za smirenje. Kao svaki drugi čovek ponekad popijem pifu, rakijicu. Živim normalnim životom, šta je tu je, neću da se predajem. I zašto bih pored Rose, četiri ćerke i osam unuka - kaže Milutin.

Bio je strastven lovac i ova strast je jedino što mu nedostaje iz "prošlog života". Ali je zato sa "svojim strelcima" čiji je i predsednik u Udruženju paraplegičara Mačvanskog okruga za poslednjih nekoliko godina sa brojnih takmičenja iz Srbije i regiona osvojio više od 70 medalja. Osim u streljaštvu takmiči se i u atletskim disciplinama. Kao aktivan član udruženja žali se što nema više prilaznih rampi za invalide i trotoara sa oborenim bankinama.

- Nedostaje nam i streljana. Ponekad idemo u Loznicu ili Inđiju da treniramo.Treba nam i kombi sa rampom. Nezgodno je i veoma teško kada ekipa putuje automobilima.Tu su kolica, puške, stalci, sve to treba rasklopiti i sklopiti. Moja Rosa me uvek prati na svim takmičenjima i pomaže celoj ekipi - nastavlja Milutin.

Dok Rosa iznosi posluženje, kafu i domaći sok od višanja, Milutin nastavlja da hvali suprugu sa kojom je 44 godine u srećnom braku. Napominje da je svestan kako bi retko koja žena izdržala golgotu kroz koju su prolazili od kada su posle saobraćajne nezgode 1987. godine u kojoj je teško povređen počeli da se ruše planovi za budućnost.

- Borila se lavovski za decu i mene, za celu porodicu - kaže.

Oboje su bili mladi, Milutin je imao 33, a Rosa 28 godina. Radio je u Šabačkoj banci, ona kod kuće gajila četiri ćerke. Najstarija Goca bila je treći, Dragana drugi razred osnovne škole, Slađana je imala četiri, a najmlađa ćerka Stana tri godine. Neizvesnost velika - prvo da li će Milutin uopšte preživeti, a onda i hoće li do kraja života ostati nepokretan.

- Svet se srušio. Bili su to najteži trenuci, posebno kada sam se osvestio i shvatio  da ne mogu da pomerim ni ruke ni noge. Nadao sam se da je sve to prolazno i pribojavao se najgoreg. Samo na decu sam mislio. Kako će ćerke odrastati ako ostanem nepokretan, kako će Rosa četvoro dece sama izvesti na put, kako ćemo preživeti bez moje plate, kako ćemo ozidati novu kuću... Dok sam ležao nepomično sa pogledom u plafon bolničke sobe, svašta mi je prolazilo kroz glavu. Nakon više od godinu dana u bolničkoj postelji i posle operacije u Sokobanjskoj bilo je jasno da ću dalje kroz život u invalidskim kolicima - priča Milutin.

Milutinovićevi roditelji, rođeni brat Milivoj i njegova porodica, kolege sa posla i brojni prijatelji ostali su u šoku posle saznanja da Milutin više nikada neće stati na svoje noge i da više nikada ništa neće biti isto kao ranije. Njegov otac je teško podneo sve što se dogodilo i ubrzo se razboleo i preminuo u 58. godini života. Uz majku, koja je preminula nakon devet godina, glava kuće postala je supruga Rosa. Na njena pleća se svalio ogroman teret.

- Milutin u bolnici, a ja kod kuće dvoje dece spremam za školu, a dvoje nejakih koji ni ne pamte da ih je otac nekada vodio u šetnju i trčao sa njima. Ustajem u četiri ujutro da pripremim šta će da se jede, pa onda da idem u posetu u bolnicu. I tako duže od jedne godine. Bilo je dana da nisam imala novca  da im dam da kupe užinu. Kad se prisetim samo, bude mi teško, ali sve smo izdržali. Najvažnije je da je Milutin sa nama. Ni u najtežim trenucima nisam pomišljala da Milutinu okrenem leđa. Moja dužnost je bila da se borim i za njega i za decu - kaže Rosa.

Kako su stasavale i ćerke su uz devera, njegovu suprugu i decu pomagale Rosi. Nekoliko godina nakon nesreće ozidali su novu kuću, Milutin se sasvim oporavio i privikao na novi život - u kolicima.

- Nikada nisam kukao nad svojom sudbinom. Znao sam da bih tako uništio porodicu. Hrabrio sam i sebe i njih, a i oni mene. Nekada sam od ćerki i Rose sakrivao neraspoloženje i tugu, da se oni ne bi još više sekirali i brinuli. Naročito kada, sedeći u kolicima, shvatim da ne može dalje kao što bi moglo da mi se ovo nije dogodilo, kada pomislim šta sam sve mogao da uradim u svom životu. I onda se pomiriš sa onim kako jeste i ne dozvoliš sebi da potoneš u depresiju i tugu. Najžalije mi je što nisam mogao deci da pomognem koliko je trebalo - priča Milutin.

Milutin i Rosa u velikoj ljubavi i slozi i dalje biju svakodnevne životne bitke. Žive skromno, zadovoljni i srećni, radujući se svakom novom danu, posebno onom kada ih posete ćerke i neka od osam unuka koje su im one podarile.

Vraćam se na početak, sada sa još čvršćim uverenjem da osobe sa invaliditetom nikako ne zaslužuju sažaljenje, već priznanje i nagradu - za hrabrost, upornost i životne lekcije.

(Dragan Grujić)