Imali su 8 i 11 godina kada su prvi put poterali volove u šumu: Ovo je sjajan način da u Srbiji momci zarade dobre pare (FOTO) (VIDEO)

Vredan rad učvrstio je njihovu porodicu, a dečake naučio da veoma rano postanu odgovorni, marljivi, hrabri i na ponos svojim roditeljima

Stefan i Veljko Laković imali su samo 8 i 11 godina kada su prvi put sami otišli u šumu, terajući sa sobom ogromne volove. Dečjim rukama upalili su motornu testeru, kako su sto puta videli da to stariji rade, i zasekli stabla. Otac im je upravo preživeo tešku operaciju, a dečaci nisu mogli da dozvole da ih surova planinska zima zatekne bez ogreva. Svojom voljom, uzeli su taj teret, te trupce, na malena pleća.

Preporučujemo

Danas, tinejdžeri iz Aljinovaca kod Prijepolja najmlađe su rabadžije u ovom kraju. Stefan ima 18, Veljko 15, a njihovi dani ispunjeni su učenjem i radom. A oni nit se žale, nit smatraju da su za nešto uskraćeni. Naprotiv. Veljko je ponosan na svaki preneti kubik, a Stefan, maturant užičke škole, kaže da je ova rana samostalnost neprocenjiva.

- Mi ovo radimo, ne jer je to jedino što umemo, već zato što je to sjajan način da u Srbiji momci naših godina zarade dobre pare. Nije lako, ali posao volimo. I ne držimo volove, jer nemamo za traktor, već zato što na neke terene samo volovi mogu da izađu - naglašava Stefan za Telegraf.rs.

Još kao deca Lakovići su pratili oca i dedu u šumu i upijali sve što rade. Odrasli su uz volove, trenirajući mladu telad u šumi da vuku drva. Radili su, ali ne preterano... Sve dok im se otac Milijan nije razboleo.

- Zbog zakasnele dijagnoze, njegov kamen u žuči postao je ozbiljan problem. Ocu je odstranjena cela žučna kesa. Znali smo da će oporavak trajati dugo. Majka je radila u školi i pevala, ali Veljko i ja nismo hteli da sve prepustimo njoj. Zato smo uzeli testeru i volove i otišli u šumu - kaže Stefan.

Veljko je tada imao samo 8 godina, ali odlučnost odraslog čoveka.

- Morao sam, tada sam morao. Tata ništa teško nije smeo da podigne i nije bilo nikog osim nas dvojice da spremi drva za zimu. Ali sam istovremeno naučio nešto što će mi trebati celog života, jer cela naša porodica radi i živi od rabadžiluka - kaže Veljko.

DRVO MU JE SAMLELO NOGU, POLA GODINE BIO INVALID

Kad i brojali, ne bi mogli da izbroje koliko je kubika od tada prošlo kroz njihove ruke. Šumovita brda jugozapadne Srbije, ogromne životinje i miris smole postale su pozadina sazrevanja dečaka.

- Za ovaj posao treba velika snaga. Ne da dižeš tegove, već da si žilav, što bi rekao moj deda. Treba da si čvrst, da izdržiš i na hladnoći, i na +40, dok ti telo kuva. Hrabar, jer nije lako boriti se sa dva diva, po tonu teška. Uporan, jer nekada ćeš dva sata izvlačiti samo jedno drvo. Ovo je ipak posao kao i svaki drugi i verujem da bilo ko može da ga nauči - opisuje stariji Laković.

Iako od šume izdržavaju sebe, kupuju knjige i pribor, svaki put kada u nju zađu, glava im je u torbi.

- Radili smo blizu Sjenice, na užasno strmom terenu. Po zemlji su se natoližile iglice od jela i stopala su nam tonula u meko tlo. Prevrtali smo se i volovi i mi. Drug nam je taj dan pomagao, ali dok je riperom gurao trupce, nije video da stojim iza njega. Jedno drvo se otrgnuo i palo mi na nogu. Drug je u tom trenu krenuo unazad traktorom i pravo na mene. Traktor i trupac su mi samleli nogu i polomili je od pete do kolena - prepričava Stefan.

Videvši brata krvavog i oteklog, Veljko se prestravio.

- Drug i ja smo Stefana nosili dva, tri kilometra na rukama do kola. Bilo je strašno znati koliko jak taj bol za njega. Ipak, sve je dobro prošlo. Zato ovaj posao mora da radi i osoba koja može da svakog trena brine o sebi i o drugima – dodaje ovaj srednjoškolac, pokazujući odgovornost netipičnu za svoje godine. 

USTANE U PET, PA RADI PO CEO DAN, NEKADA I DVA

Nakon nesreće, Stefan šest meseci nije mogao da radi, no čim se oporavio, ne samo da nije odustao od rabadžiluka, već je sebi našao i drugi posao.

- Oduvek samo želeo da uzmem mikrofon u ruke. Bio sam ubeđen da znam da pevam. Kada sam imao 15, počeo sam da idem sa majkom po veseljima, čisto da bih učio. I evo, već tri godine pevam, od Beograda do Pazara, i zarađujem više nego prosečan radnik u Srbiji - kaže on.

A kako izgleda vikend srednjoškolca koji radi dva posla, ne čekajući da mu roditelji daju pare za izlazak?

- Ustanem ujutru u 5, nekada i ranije, odem po volove, pa u šumu. Radimo do 18, 19 sati. Odem kući, spremim se i na tezgu. Nekada se desi da ne spavam, vratim se sa svirke u pet ujutru, samo pokupim oca i sve ispočetka. Nije mi teško ako uveče mogu da spavam, ali ako i tu drugu noć moram da radim, malo je naporno - priznaje on.

Veljko, sa druge strane, u srednju školu ide u Novu Varoš, putujući svaki dan od kuće. Ne radi po debeloj zimi, ali jedva čeka proleće i nove radove. Već su pogodili nekoliko poslova.

-  Prva godina sam srednje škole u Novoj Varoši. Drugovi me podržavaju, jer to što ja radim nije nikakva sramota. Ja sam ponosan na svoju porodicu, jer pošteno zarađujemo. Da nije tako, brat i ja ne bismo imali od čega da se školujemo. Svaki je pošten posao za čoveka i kada ga rade, ljudi nikada ne treba da se stide - ističe ovaj 15-godišnjak, kao i brat ponosan što korača stopama svojih roditelja, koji im revnosno pomažu u šumi.

Ipak, želeo bi da posle škole nađe drugo zanimanje.

- Voleo bih da budem policajac ili da radim u nekoj firmi u kojoj ću, bez ovolike muke, moći da zaradim za svoje i sebe - kaže Veljko.

(Dunja Savanović/ d.savanovic@telegraf.rs)