Ana je jedinstveni turistički vodič na krovu Zapadne kapije Srbije: Njene ture niko ne zaboravlja (FOTO)

Njen entuzijazam i ljubav koje gaji prema Ceru ni najveći minus ne može da suzbije

Automobilom smo, posle 35 minuta vožnje, od Šapca stigli do vidikovca Dejanovac, na 511 metara nadmorske visine i tu smo napravili prvu pauzu. Prelazio sam pogledom po predelima ispred sebe, a Ana mi je pokazivala gde je Loznica, gde su Povlen i Maljen, gde Gučevo, a gde sela Trbosilje, Milina i Kamenica.

Mada je jesen uveliko stigla, na Ceru još uvek nije bilo tako hladno, a uz priče Ane Pavlović, jedinstvenog turističkog vodiča na krovu Zapadne kapije Srbije vreme je brzo prolazilo. Jer, entuzijazam i ljubav koje gaji prema ovoj planini ni najveći minus ne može da suzbije, piše Nenad Blagojević sa portala pricesadusom.com.

Tokom njenih pešačkih tura obilaze se arheološki lokaliteti vezani za period praistorije na području Cera, ostaci rimskih utvrđenja Trojanov i Kosanin grad, iz trećeg i četvrtog veka, ostaci rimskog puta, lokaliteti na kojima se mogu videti orlovi – gospodari nebeskih visina, šumska šljuka, pliska i seoski detlić.

Tu su i mesta sa retkim biljnim vrstama i očuvanim šumama kao i topografske tačke na kojima su se vodile najveće i najznačajnije borbe u toku slavne Cerske bitke.

Ana ovaj posao radi već pet godina, kroz tematske ture prošlo je 2.900 izletnika, a turisti joj dolaze zahvaljujući stručnoj javnosti iz turizma Srbije, turističkim agencijama, turističkim vodičima i profesorki dr Snežani Štetić, kojoj je neizmerno zahvalna za podršku.

Neke ture su duge 8 km (4 sata), neke 15 km (8 sati), a ima i onih od 20 km i 25 km. Najvažnije je da za svakog postoji program, bez obzira na fizičku kondiciju.

– Od prve ture koju sam vodila, pa do danas, najteži i najemotivniji momenat je kad pričam o Cerskoj bici, odnosno o završnoj borbi na Šančinama. U tu poslednju borbu utkana su najuzvišenija osećanja srpskih vojnika prema Otadžbini, porodici, moralu, hrabrosti, junaštvu. Oni su slabu opremljenost u naoružanju kompenzovali osećanjima i vrednostima koji su od njih stvorili epske ratnike.

- Oni su bili ratnici koji sebi nisu dozvolili poraz, jer su znali da će, ukoliko oni pokleknu, neprijatelj pregaziti Srbiju svojom ‘čeličnom čizmom’ – priča Ana za Priče sa dušom i dodaje da, kad o legendarnim cerskim junacima i njihovom komandantu vojvodi Stepi Stepanoviću govori na mestu na kojem su ispisali najslavnije stranice srpske istorije, oseća ogroman ponos, jer pripada narodu koji je izrodio takve junake.

Cerska bitka se vodila na širokom prostoru planine Cer.

Ipak, postoje dva mesta koja Ana posebno naglašava: područje od Konjuše do Skakala, na kojem je počela Cerska bitka i čiji je jedan deo najpregledniji sa vidikovca Dejanovac i drugo mesto, Šančine i Kosanin grad (687 m), najviši vrh Cera, na kojem je srpska vojska izvojevala odlučujuću pobedu nad austrougarskom armijom 19. avgusta 1914. godine.

– Pošto na Ceru nemamo materijalne ostatke iz Cerske bitke, trudim se da na što verniji način opišem borbe opisujući vrstu naoružanja srpske i austrougarske armije, uniforme, broj vojnika s jedne i druge strane, posećujući topografski bitne tačke za samu bitku. Oživljavam ih najviše kroz emociju srpskog vojnika koju je on imao u toku same bitke. To je jedan kompleksan način objašnjavanja, koji je od mene zahtevao da se upoznam sa vojnom taktikom, strategijom i terminologijom. A s druge strane, da priča ne bi bila kao čas u školi ili dosadno predavanje, prožeta je ličnim sudbinama vojnika u toku same bitke, pričama o vojvodi Stepi Stepanoviću i komandantima srpske vojske – otkriva sagovornica Priča sa dušom.

Dok šetamo stazom prepunom lišća Ana mi pokazuje šume hrasta, graba, bukve, divlje trešnje i objašnjava da se na Ceru nalaze i šume divlje jabuke, kao i da su njegovi stanovnici i divlje kupine i jagode.

– Cer je poznat po brojnim jestivim vrstama gljiva. Ovde ima dosta šipka i raznog lekovitog bilja, do sada je evidentiranih 600 vrsta. Od krupne i sitne divljači zastupljeni su: zec, lisica, divlja svinja, srna, jelen. Ima i ježeva, daždevnjaka salamandera, 25 vrsta noćnih i dnevnih leptira, zmija. Na Ceru su zaštićene vrste ptica: rusi svračak, seoski detlić, šumska ševa, orao mišar. U večernjim časovima društvo nam pravi kreja, ptica koja ima izuzetnu moć oponašanja zvukova i predivan i živopisan izgled. Noću obično vidim ježeve, a ponekad me obraduju jeleni i srne koji su poseban doživljaj.

Neizbežno pitanje jednog turiste bilo je šta se radi kada u toku ture naiđe zmija?

– One ne napadaju jer ih spazim na vreme dok se lenjo kreću po šumskom putu. Neki turisti se plaše, a neki ne. Da bi savladali strah i nastavili dalje da uživaju u prirodi, ispričam im jedno predanje. Prema njemu, Zmaj nastaje od zmije koju ljudsko oko ne vidi 9 godina. Kada im to ispričam, verovatno ih malo zbunim jer ne očekuju baš takvo opravdanje za izgovor "Zašto je dobro videti zmiju?" i nastavljaju dalje – rekla je Ana.

Po silasku sa najvišeg vrha, vraćamo se pešice do crkve Svetog Jovana Šangajskog, spomen-crkve cerskim junacima.

Radovi su završeni 17. avgusta 2014, na stogodišnjicu Cerske bitke, a unutra, na freskama, između ostalih, nalaze se Hristovi ratnici: Sveti Dimitrije i Sveti Đorđe, Miloš Obilić i Sveti Car Lazar sa podignutim mačem.

Ovo je, posle Hilandara, drugi put da je u jednoj srpskoj pravoslavnoj crkvi predstavljen Miloš Obilić. Crkvu je sa porodicom i prijateljima sagradio sveštenik Vojislav Petrović iz Šapca, crkvena slava se obeležava drugog jula, na praznik Svetog Jovana Šangajskog, a posebna služba za pomen cerskim junacima održava se svake godine na Preobraženje Gospodnje.

Automobilom nastavljamo do Spomen-kosturnice i muzeja „Cerska bitka“ u selu Tekeriš, 30 kilometara od Loznice koja je podignuta u znak sećanja na izginule vojnike u Cerskoj bici.

Na spomeniku koji je podignut 1928. godine nalazi se grb Srbije sa krunom i datumom 18.8.1914, a ispod njega tekst „Vaša dela su besmrtna“.Ovo je jedan od retkih primera gde se na jednom mestu nalaze posmrtni ostaci srpskih vojnika i vojnika 28. Praškog puka. Inicijator izgradnje ovog spomenika bio je Petar Grozdić, industrijalac iz Šapca, koji je zajedno sa meštanima dve godine po Ceru skupljao tela ubijenih vojnika koji su ovde sahranjeni.

Pred polazak za Beograd, pitam Anu zbog čega voli Cer?

– Cer je moj dom. Mi imamo poseban odnos. Nas dvoje pričamo. On meni priča svoju priču i onda ja tu priču prenosim dalje. Cer po nadmorskoj visini i dužini ne spada u velike planine, ali po svojoj lepoti prirode i slavnoj prošlosti spada u planinske dragulje i istorijske gorostase. Volim tu njegovu prirodu, koja postaje vrlo ranjiva zbog negativnog uticaja čoveka i njegovu snagu kojom zrači u toj ranjivosti.

- Snagu koju i vama prenosi, snagu prirode koju je milionima godina stvarala sama priroda. Ponosna sam jer imam tu privilegiju, čast i zadovoljstvo da radim na planini koja jedina u svetu ima svoju himnu, „Marš na Drinu“. To je kompozicija u kojoj je Binički, pored hrabrosti legendarnog komandanta Gvozdenog puka Milivoja Stojanovića, opisao i preneo tu snagu Cera koju su osetili i srpski vojnici - priča Ana.

- Cerska jutra uz prvu jutarnju kafu su spektakularna i božanstvena, kada gledate kako se rađa sunce i vidite orla koji pravi svoje kružne letove visoko na nebu. Cerske noći tokom kojih vam se čini da možete dotaći zvezde, jer su one najlepše i najvidljivije iznad Cera, teraju vas da mu se uvek vraćate jer ne možete bez te lepote i bez tog mira. Zbog volim Cer i njegovu priču sa dušom – rekla je Ana Pavlović.

(Telegraf.rs / Izvor: pricesadusom.com)