Mali migranti govore srpski kao maternji, pišu ćirilicom i znaju boje naše zastave: Kada sam im postavila jedno pitanje, zastala je knedla u grlu (VIDEO)

Sve to naučili su za dve godine, koliko idu u srpske škole

Novinari ne bi trebalo nikada da se ustručavaju, ali neka pitanja teško se prevale preko usana. Baš tako sam se osetila kada sam decu migrante, Sonju Rašidi (9) i Vahida Barzadija (12), pitala kako je bilo živeti u Avganistanu pre nego što su izbegli u Srbiju. Videvši kako im se pogled u trenutku promenio, odmah sam se izvinila, ali Vahid mi je odbrusio.

Preporučujemo

- Pa novinarka si, tvoj posao je da pitaš, šta sad... – rekao mi je na besprekornom srpskom jeziku.

„Loše“ je glasio ceo njihov odgovor. Ali, ono što me je u tom trenutku najviše iznenadilo je da oboje govore srpski kao da im je maternji.  I ne samo to, ispostavilo se da znaju i našu istoriju, geografiju, srpske pesme i boje naše zastave.  I da, naravno, pišu ćirilicom. Sve to naučili su za dve godine, koliko pohađaju osnovne škole „Rade Drinac“ i „Kraljica Marija“ u Beogradu. Sonja je treći, a Vahid šesti razred.

Na pitanje ko su vam najbolji drugari, Sonja prva odgovara kao iz topa: Nataša, Sara i Irina.

- Nije Irina, nego Irena – odmah je dobacio Vahid, ispravljajući preslatku Sonju, ali mu ni ona nije ostala dužna.

- Ma kakva Irena, pa valjda ja znam kako mi se zove najbolja drugarica i zove se Irina – samouvereno je, takođe na savršenom srpskom, odgovorila mala Sonja.

Srpski je počela da uči sa sedam godina i savladala ga je tako brzo da su joj u kampu za migrante u Krnjači, gde boravi, napravili legitimaciju na kojoj je pisalo „Sonja Rašidi – prevodilac“. Toliko je bila ponosna da legitimaciju nije skidala šta god da radi.

- Sonja je mali naučnik, uvek gladna znanja. Nju ne zanimaju igračke, nego papir na kojem će da piše i rešava zadatke – priča nam Vladimir Lukić, koordinator u Kampu za migrante u Krnjači.

Ali Sonja za sada ne želi da bude naučnik, već učiteljica kao njena učiteljica Milena.

- Volim svoju učiteljicu Milenu i hoću da jednog dana budem kao ona – poručuje nam devetogodišnja Sonja.

Vahid bi da bude policajac, vešt kao oni koje gleda u filmovima, a dobar kao oni koji su ga u Srbiji dočekali.

- Volim da gledam filmove kad policajci sređuju loše momke i to ću ja da radim jednog dana. Biću pravedan kao policajci u Srbiji i loš samo prema onima koji to zasluže – zrelo zaključuje mali Vahid.

Za razliku od većinu druge dece, Sonja i Vahid nemaju računar ni televizor, ali ne deluju tužno zbog toga. Naprotiv, Vahid je kad smo završili razgovor uzeo lopatu za sneg i džak soli da napravi teren za fudbal. Sonja je pravila Sneška.

- Kad ima snega, onda se u igramo u snegu, a kad je kamenčić, onda sa kamenčićem – objasnila nam je ne skidajući smejući se i sležući rukama.

Zato možda ne čudi što je jedino pitanje na koje nisu dali odgovor bilo: šta želite za Novu godinu.

- Svejedno, meni je dobro i ovako – dečje iskreno odgovorila je Sonja, dok je Vahid uveliko izašao sa lopatom da čisti teren za fudbal.

(M. Leskovac / m.leskovac@telegraf.rs)