"Ko ti šalje poruke, čuješ šta te pitam?!" Siledžija ju je slomio teškim rečima, gledala sam nasilje u stanu na Dorćolu i ostala zaleđena

Statistika ukazuje da čak svaka druga žena u Srbiji doživi psihičko zlostavljanje od partnera, a da većina njih toga i nije svesna

U godini u kojoj je u Srbiji ubijeno 28 žena, više od 80 odsto građanki smatra da je rodno nasilje uobičajeno, a svaka treća mlada osoba misli da je kratka suknja opravdanje za napad, ne postoji više nijedan izgovor da se nasilje nad ženama maskira i zataškava. U okviru kampanje "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama", koja se obeležava od 25. novembra do 10. decembra, ovaj put u fokus je stavljen oblik zlostavljanja o kome se najmanje govorilo.

U pitanju je psihičko zlostavljanje koje, razvijanjem novih tehnologija, dobija nove i oblike: preteći pozivi, poruke uznemiravajućeg sadržaja, maltretiranje putem društvenih mreža...

Preporučujemo

Ovaj tip nasilja je toliko prisutan u svakodnevnoj konverzaciji, da ga ponekad i zanemarimo i ne prepoznajemo kao toksičan. Međutim, ćutanjem samo produbljujemo problem i pravimo prostor za druge oblike nasilja.

Koja je razlika između neprijatnog razgovora i psihičkog nasilja? Gde je tanka linija kod koje iz sagovornika prelazimo u žrtvu? Šta je to što nam pokazuje da je briga prešla u opsesiju, a zdrav odnos u patološki?

Odgovor na to pitanje možemo naći u VR filmu "Sve je u redu", koji se prikazuje u okviru kampanje protiv nasilja nad ženama.

Ovo je film u kom nema modrica, rana, krvi; štaviše, nema ni onog "drugog" ko bi nasilje mogao načiniti. U stanu je samo jedna osoba - žena koja je upravo pretrpela psihičko nasilje od svog partnera.

Na početku filma čujemo njegovo "Ko ti šalje poruke? Čuješ šta te pitam?!", a zatim vidimo nju, uplakanu i uznemirenu, kako se preispituje i vodi unutrašnju borbu: "Nije trebalo da ga požurujem, nisam ga ni pitala kako mu je prošao onaj projekat…".

Njena emotivna stanja menjaju se iz minuta u minut: od besa, preko krivice i zbunjenosti, pa do kajanja i tuge. Grižu savesti prekida poziv kojim se sve rešava, ona se izvinjava i sprema se da izađe iz stana.

Popravlja šminku, oblači kaput i upućuje kameri, tj. nama, kao glavnim očevicima događaja, poslednju repliku u filmu: "Šta je? Sve je u redu".

I izlazi iz stana. Ja, koja sam bila na metar od žene koja je malopre doživela psihički slom, ostajem zaleđena u prijatnom i lepo uređenom stanu i gledam je kako zatvara vrata, pitajući se: šta je sledeće? Kako će je dočekati? Kako će joj se obratiti? Šta treba da se desi da onda shvati i prekine haos u kom se nalazi?

Direktnog odgovora nema, on je prepušten svakom pojedincu koji pogleda film.

Katarina Ilić, Junior Communication Consultant u UN Women Serbia, kaže da su se odlučili za VR (virtuelna realnost) jer upravo VR budi više empatije u odnosu na običan film.

- Ta blizina akterima i intenzivniji doživljaj daje ti mogućnost da osetiš kako je biti u nečijim cipelama. Spoj ove teme i ove neverovatne nove tehnologije zaista je bio nešto inovativno.

Osim nove tehnologije, nov je i način prikazivanja nasilja:

- Kada se govori o rodno zasnovanom nasilju, uglavnom je akcenat na fizičkom, a mi smo upravo hteli da prikažemo i druge neke oblike nasilja, kao što je psihičko, što je tema ovog filma. Ovo je jako zastupljen oblik nasilja koji često ostaje neprepoznat i često je utišavan, a zaista je važan. Ne treba ćutati, već prijaviti, jer nijedna devojka ili žena ne treba to da trpi.

Film je sniman u stanu za koji je autorski tim zamislio da se nalazi na Dorćolu.

- Uvek postoji predsrasuda da se nasilje nad ženama dešava u nekim ruralnim sredinama, neobrazovanim ženama, a zapravo nije tako. To može da se desi svakoj od nas, svako može da bude žrtva ove vrste nasilja, jer nasilje nad ženama ne poznaje ni socijalne, ni ekonomske, ni nacionalne granice - kaže Katarina Ilić.

Izlazeći iz hodnika Narodnog muzeja, u kom se film prikazivao, brojala sam koliko sam puta samo bila svedok ovakvom događaju. Kroz glavu mi je prošao stih Vesne Parun: "Ljudi vole male boli. One su lepe, a ne bole mnogo". 

I zaista, mali udarac, mala opekotina, ćuška, uganuće - sve male boli naše svakodnevice su podsetnik da nešto ne radimo kako valja, da smo odsutni, nemarni ili da se ne dajemo dovoljno. Takođe, pored fizičkih, tu su i male psihičke boli.

“Kad stižeš kući?!”, znak je da mama o nama brine. Mala ljubomora je znak da je partneru do nas stalo. Loša ocena u školi signal da učimo više.

Sve ovo je stimulans, podsticaj da se popravimo, da odgovorimo na zahteve drugih i, uostalom, uklopimo u svet koji nas okružuje.

Ali, posle ovog filma, ostaje nam da se zapitamo: Da li je svaka briga ljubav? Ako nije, u čemu je razlika? Koliko vremena treba da prođe da bismo shvatili da smo žrtve, a ne krivci?

Ovaj petominutni film možete besplatno pogledati na 4 lokacije u gradu: Narodnom muzeju, Ikea izlogu, Kombank dvorani i StartIT centru, pod sloganom u okviru kampanje „Orange the world # HearMeToo“. Kampanja 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama traje do 9. decembra.

VIDEO: Ovo su tri stvari koje pomažu ženi da se odbrani od nasilnika

(B. Todorović - b.todorovic@telegraf.rs)