Jovan je siroče i odrastao je u hraniteljskoj porodici, ali je i iz nje izbačen. Živi i mrzne se na klupi u Novom Sadu, a to je samo delić njegove prestrašne životne priče (FOTO)

Mi smo pronašli Jovana i sa njim popričali o životu koji je do sada živeo i kako je dospeo na ulicu

Jovan Petrović iz Novog Sada koji je okačio oglas za posao u koji je stala čitava jedna filmska priča, ima samo 19 godina, a u tom kratkom životnom razdoblju uspelo je da ga stigne mnogo životnih bitaka.

Da krenemo od prve. Kao mali, sa setrom bliznakinjom, Jovanom, ostavljen je u domu za nezbrinutu decu, da bi ga sa četiri godine iz Subotice uzela hraniteljska porodica sa kojom je do pre tri meseca živeo u Temerinu.

Preporučujemo

Ovaj dečko je mnoge iznenadio kada je pre nekoliko dana okačio sledeći oglas:

"Tražim posao. Na ulici sam već tri meseca, hoću da radim za dobru dnevnicu da bi skupio za stan tj. za kiriju.. Dete iz hraniteljske porodice ne mogu više da izdržim na ulici. Sneg je počeo, prehladno mi je, noći su hladne treba mi posao za dobru dnevnicu. Imam 19 godina, osnovna, srednja nezavršena zbog zdravstvenih problema nadam se da ne predstavlja problem.. Izgubio sam sve u životu što sam imao, očajan sam i tražim smeštaj što pre u Novom Sadu" - napisao je.

Svi su dirnuti odmah krenuli u potragu za poslom ili smeštajem, kako bi ga sklonili sa ulice dok ne dođe još jača zima.

Mi smo pronašli Jovana i sa njim popričali o životu koji je do sada živeo i kako je dospeo na ulicu?

Kao što smo na početku rekli, on je bio u hraniteljskoj porodici i sa njom je preživeo sve lepe, ali i one trenutke kada se borio za život. Ipak, nakon nekog vremena, prema njegovim rečima, sukobi su postajali sve nesnosniji, a kulminirali su kada je Jovanova hraniteljica isterala njega iz kuće.

- Naši hranitelji, koji su uvek za mene i moju sestru bili "tata i mama" zaista su nam pružili sve. Međutim, mislim da su oni imali zamisao kakvi mi treba da budemo, a nama se to nije sviđalo. Recimo, kao male upisali su nas u muzičku školu, da sviramo harmoniku, ali to nas nije zanimalo. Nismo im to rekli jer smo se plašili njihove reakcije. Bili smo stvarno primerna deca, ja sam uvek malo bio nestašniji, ali stvarno nije ništa što deca u mojim godinama nisu radila - počeo je svoju ispovest za Telegraf.rs Jovan.

On je dodao i da smatra da je problem koji on ima sa hraniteljima sasvim normalan u njegovim godinama, jer je radio isto što i njegovi vršanjaci - izlazio je, vozio auto, nije uvek poštovao dogovore, ali samo zato što mu je u izlasku bili mnogo lepo, a najveći problem su bile cigarete.

- Jednostavno ljudi su malo staromodiji, očekivali su previše od dece koja žive u 21. veku. Nemarno ponašanje za sve, ali sam izlazio svakog petka i subote takvi su dogovori bili. Preko radnih dana sam išao na treninge, trenirao sam rukomet u Vojvodini i Slaviji, bio sam uspešan golman ali me nikada nisu podržavali u tome. Uzeo sam kola da se vozim, svađali smo se. Dolazio sam kasno, nisam poštovao dogovore jer je bilo strava u provodu pa mi se nije išlo kući i tako su se svađe nizale, jer su mi svaki put "lupali" neke sankcije - prisetio se kako je izgledao buran pubertetski život.

Ovi sukobi su postajali sve češći, a onda se dogodio koban trenutak - hraniteljica je oterala Jovana i rekla mu da ako priđe kući na samo dva metra, zvaće policiju.

SNALAZI SE KAKO ZNA I UME

- Na ulici sam od pre tri meseca mojom krivicom ili krivicom drugih. Ne mogu da vam  odgovorim jer ne znam ni sam, izgubljen sam i ne želim da krivim nikoga tu sam gde sam. Spavam na klupi u centru grada ispred jednog kafića, noći su hladne i veoma teške i desi se da ne osetim stopala. Radnici tog kafića su mi dali da spavam na njihovim podmetačima za stolice. Dane provodim u jednoj novosadskoj igraonici. Onda sam šetajući pored Dunava jedne večeri shvatio da ne mogu više ovako i odlučio da potražim posao - rekao nam je Jovan.

Okačio je svoj oglas ne nadajući se da će sve ovako ispasti i da će se ovoliko ljudi alarmirati da mu pomogne. Kako kaže, nije očekivao da će se bilo ko zalagati za njega u toj meri, a da ga pritom čak ni ne poznaje. To ga je dirnulo i vratilo nadu u ljude. Ovakav odziv za pomoć setio ga je na onu staru "Ko pita ne skita".

U našem razgovoru hteo je da se zahvali svim radnicima, kao i gazda Ljubi, vlasniku igraonice koja mu je postala druga kuća, jer mu je prva ulica. Kao i njegovom drugaru Davidu i njegovim predivnim roditeljima koji su mu omogućili svake nedelje da prenoći i da doručkuje kod njih, kao i novu garderobu i novac.

- Veoma srećna porodica i zavidim im. Često sam plakao u njihovom toaletu da ga niko ne vidi jer se setio svoje porodice - setio se teških momenata i dodao da ga najviše boli što on i njegova hraniteljica nisu mogli da budu prijatelji, jer ga je ona stalno kritikovala.

Ipak kaže da mu se čini da je razlog njihovih svađa bio isti temeperament. Oboje smatraju da su uvek u pravu i onda dođe do eksplozije. 

Najviše ga boli to što ona sada boluje od karcinoma debelog creva, a on nije uz nju. Pitali smo ga da li je pokušao da joj se javi kaže da jeste.

- Slao sam joj poruke na Fejsbuk, ali je ona samo pogledala i ništa nije odgovarala. Krivo mi je jer kada sam ja imao kancer, ona je bila uz mene. Ne samo ona nego svi u porodici i sada mi je jako žao što ne mogu da budem sa njom kada sam joj najpotrebniji - tužno nam je rekao Jovan.

JOVAN JE PREŽIVEO I KANCER

Kako je razgovor tekao, sve više smo bili iznenađeni informacijama koje nam je davao o svom dosadašnjem životu.

On je imao kancer butne kosti i to sa samo 14 godina. To je bio težak period za sve i nikada ne može da zaboravi šta su sve hranitelji u tom trenutku radili za njega.

- Voleli su me, to je neosporivo. Zalagali su se za moj život, lekovi su bili skupi, petonedeljna terapija na Banjici u Beogradu. Nije bilo nimalo lako, da njih nije bilo stvarno ne znam kako bi se završilo. Nisam išao u prvu godinu srednje, pa je mama je angažovala neke profesore iz državne mašinske škole u Temerinu, kako bi dolazili kod nas kući i držali mi neke časove - ispričao nam je Jovan.

Sve ovo je bilo, jer on nije smeo da se izlaže virusima i bakterijama koje bi mogle biti kobne za njega.

Onda su mu doktori za njegov rođenadan, 21. jula, posle svih testova, magnetnih rezonanci i svih specijalističkih pregleda, rekli da je potpuno ozdravio, nije bilo ni traga kancera.

Jovanovi mama i tata su bili presrećni i napravili su feštu, "tata je okrenuo dva praseta, komšije, prijatelji su došli na čast samo zbog njega".

DANAS NIJE SVE KAKO JE ZAMIŠLJAO, ALI SE I DALJE NADA

Pitali smo ga u kakvim je odnosima sa sestrom i da li se čuju, a njegov odgovor bio je potvrdan. Kako je ispričao, ona je jako zabrinuta, zove ga svaki dan. Pogotovo je teška situacija jer je majka bolesna, a otac se muči i ide da radi kako bi zaradio neki dinar.

Jovan bi sve dao da može da se vrati kod njih, ali ne može. U zamenu za to dao je obećanje da će se vratiti jednog dana kod njih i da će moći  da im priušti i vrati sve ono što su oni učinili za njega.

- Voleo bih da mama ozdravi i da dođem sa svojom porodicom kod njih, kako bih ih obradovao. Možda bi tada shvatili da su napravili od mene čoveka koji zna da ceni kad neko nema, da znam da se ponašam lepo prema starijim osobama i da znam ustvari šta je život.

On sada samo želi da počne da radi i čeka čoveka koji mu je rekao da će raditi u mesari. Uz posao mu je rečeno da će imati i smeštaj, ali i ako ga ne bude bilo, ne plaši se, jer zna da će sa tim novcem moći da priušti krov nad glavom.

Kada smo se dotakli dugoročnih ciljeva, odnosno životnih, Jovan uprkos svemu ima jasnu viziju, cilj mu je da bude uspešniji nego danas i da ima sve uslove za normalan život.

- Voleo bih da budem zdrav i prav, da vodim brigu o svom životu. Da uvek imam za sve što poželim, lepu devojku i miran život, da mogu da omogućim i roditeljima jednog dana sve što ima je potrebno tj. hraniteljima koji su me odgajali. Da se pomirimo i da bude sve okej, nemaju pojma koliko mi je žao što sam bio slep i što nisam uočavao svoje greške na vreme nego mi je moralo sve da se crta kao malom detetu. Jednostavno želim miran i spokojan život - zaključio je naš razgovor Jovan Petrović.

(S. Čenad - s.cenad@telegraf.rs)