Sofiju (15) je ubio ekstazi, ali je nastavila da živi kroz 6 ljudi. Tamara je dobila njeno srce i pita se: Treba li da smatram sebe sebičnom ili srećnom?

"Tuga neizmernu osećam, plačem i sada, ne vredi, suze same idu. A opet, srećna sam što živim. Budite donori, jer u zemlju dušu ne nosite, već ono što bi moglo da produži živote porodica"

"Dete vam umire. Hitno joj moramo ugraditi aparat da bismo sprečili smrt, a onda ćemo videti za dalje", priseća se Tamara Dobričić (41) prvih reči kojima su njenoj majci saopštili da će ona umreti. Ljudi, kvalitetni ljudi su joj umirali pred očima jer nije bilo mogućnosti za transplantaciju. "Sprečiti smrt", te reči su joj kao crkvena zvona odjekivale u glavi. Ali, život je hteo da ona preživi, tako što će u svoje grudi primiti na čuvanje srce devojčice Sofije S. (15) iz Aranđelovca, koju je ubila dečja radoznalost i opasna supstanca ekstazi.

Tamara se sada fizički dobro oseća. Na razgovor sa nama, samo nekoliko dana posle operacije i dok je još u bolnici, pristaje jer želi potpuno ogoljeno da kaže svima sa čime se borila i kako se bori sada kad zna čije je srce dobila. Status koji je nešto ranije objavila na svom Fejsbuk profilu, preneli su svi. Želela sam da sa njom razgovaram još, da uđemo u srž onoga što oseća. Prema sebi. Prema devojčici Sofiji, koja je sada deo nje. Prema Sofijinim roditeljima.

Preporučujemo

Obe su iz istog grada, Aranđelovca. Sofija nije imala sreće. Tamara je pamti kao veselo dete, nikako kao narkomana. Ta jedna noć, i taj jedan provod sa društvom, i ta jedna dečja radoznalost odneli su njen život. Ali je nastavila da živi kroz šest ljudi kojima su presađeni njeni organi. Tamara, njena takoreći komšinica, dobila je srce.

- Oporavljam se polako od operacije, a kada je u pitanju psihičko stanje, i tu sam stabilno. Osećanja jesu pomešana i mislim da će tako biti dok sam živa. Bilo bi mi mnogo lakše da nisam saznala čije srce nosim, ali sa druge strane, ne mogu reći da sam samo zahvalna porodici donora. Znate, oni nisu spasili samo moj život, već i moju decu, supruga. Moju čitavu porodicu. Dali su mi šansu da ostanem sa njima i poštedeli ih bola koji su i sami preživeli - priča Tamara zahvalno.

- Nikada se nisam molila da neko dočeka kraj da bih ja išla dalje. Naprotiv. U suprugu i njegovim zagrljajma nalazila sam novu snagu. Razgovarali smo često o donorstvu. Oboje smo se složili da, u slučaju, ne daj Bože smrti, budemo donori. Zašto? U našoj veri je utemeljena misao da je duša usko vezana za srce. Ali, narod mora da shvati da bez funkcije mozga, nema života. Nema otkucaja srca, nema krvi i nema rada svih ostalih organa. Evo, ja imam svoju porodicu i volim ih svim srcem: kako onim starim, tako i ovim novim. Nije duša jedan organ, duša je energija koja ostaje da živi. Ali nekako, opet sa strane porodice donora, i ja bih rekla da treba da kuca u nekome, da živi i dalje. Neka živi - objašnjava kako ona doživljava donorstvo.

Tamara samo želi da ljudi shvate upravo ono što je Sofijin otac shvatio u najtežim trenucima svog života, u trenutku kada je ostao bez deteta.

- Voljeno biće više ne postoji, ali će njeni/njegovi organi, deo nje/njega živeti i dalje. Duša ima svoj put i ja verujem, zaista, u nešto posle, u neuništivost energije, u transformaciju. Ja verujem da Sofija i dalje živi, a žive i njeni organi u nama, u nas šestoro čiji je život spasla i naših šest porodica. Tuga neizmernu osećam, plačem i sada, ne vredi, suze same idu. A opet, srećna sam što živim. Treba li da smatram sebe sebičnom ili srećnom? Još se lomi u meni i lomiće se. Budite donori, jer u zemlju dušu ne nosite, već ono što bi moglo da produži živote porodica.

- Nadam se da će doći dan kada će ljudi shvatiti da mi živimo unutar ovih telesnih košulja samo trenutno, ali se instiktivno borimo da to bude što duže. A kada dođe kraj, kada se košulja pocepa, zašto ne iskoristiti zdrave delove za neku dečju igračku, za neki novi život - pita me i ja joj potvrdno klimam glavom na sve što kaže.

- Ljudi umiru, to je realnost. Broj spasenih ljudi je zanemarljiv u odnosu na one koji su umrli. Ljudi se bune zbog zakona koji ne poznaju, čitaju i prevode površno, dižu buku ni oko čega, plašeći se naime za svoj život ako daju saglasnost da budu i sami potencijalni donori. Evo, nisam član niti jedne stranke, nisam bogatašica ni kakva diva, samo sam imala sreću u nesreći. Ljudi, kvalitetni ljudi su mi umirali pred očima jer nije bilo mogućnosti za transplataciju. Gledati suze doktora i sestara, gledati svu tu borbu da se nečiji život produži je strahovito iskustvo - priča mi u dahu, onoliko koliko ima snage posle operacije.

Kada je stavljena na listu za transplantaciju, važno joj je bilo samo to - da je na listi.

- Znate, tu nema rednog broja kao na maratonu. To je jedan maraton psihofizičke borbe, izdržljivosti, istrajnosti, upornosti. Takmičenje vas i vašeg tela, pa ko pobedi. Psiha je, verujte mi, veoma važna u tim momentima, kao i podrška onih vama najbližih.

- Ljudi su različiti. Nekome je dovoljno da kroz prozor autobusa vidi nekakvu saobraćajku, povređene, krv, pa da donese odluku. Nekome je potrebno da se nađe u situaciji obolelog, a nekome da bude u blizini obolelog. Znate, nije potrebno bilo gde da se registrujete za bilo šta da biste bili donor, samo razgovarajte sa svojom porodicom. Nije potrebno da lupate glavom, jer odluka je več u Vama, ili jesi ili nisi - izgovara Tamara i ja osećam da je tu kraj našeg razgovora. Za sad.

Shvatila sam svaku njenu reč i svaki pokušaj da što plastičnije opiše šta za nju lično znači donorstvo.

VIDEO: Smrtonosni ekstazi tri do četiri puta jači nego pre, jedna tableta je dovoljna za predoziranje

(J. Stakić/j.stakic@telegraf.rs)