Pobegli su sa betona na selo i nikad nisu bili srećniji: Jelena i Miloš sada uzgajaju dunje i paradajz, umesto da jure u kancelariju (FOTO)
Vole da su domaćini, da sami mogu da planiraju svoje živote, da mogu maksimalno da provode vreme sa sinom, da ga uče pravim vrednostima
Jelena i Miloš Nedeljković doneli su odluku da se presele iz grada na selo, da ostave kancelarije i beton, i da pokušaju da žive na svom imanju proizvodeći voće i povrće. Napravili su korak napred. Kažu da su, za sada, zadovoljni, i, iako skoro sav zarađeni novac ulažu u proizvodnju i razvoj, ne žale se, već veruju u poljoprivredu i budućnost van grada.
Svoju sreću pronašli su na 650 metara od srpsko-mađarske granice, u Kelebiji. Salaš, koji je pre 200 godina podigla familija Miloševe majke Krnajski potpuno je obnovljen i u njemu od pre dve godine živi ovaj mladi bračni par.
Počeli su sa pet hektara, trenutno imaju osam i po, od čega je najveći deo pod voćem. Dunje uzgajaju na konvencionalan način, a povrće u tri plastenika je organsko, neprskano i proizvedeno u skladu sa sertifikatom OCS (Organic Control System).
Njime snabdevaju mušterije iz Subotice koje žele da se hrane zdravije i koje kupuju krompir, luk, paradajz, cveklu, tikvice, zelenu salatu, šargarepu, papriku. Prodaja se najčešće obavlja direktno na salašu ili isporukom u Subotici, jer sa nakupcima iz Novog Sada i Beograda, kako kažu, nemaju sjajno iskustvo.
Voleli bi da prošire imanje na 15 hektara i da uskoro krenu sa većom proizvodnjom rakije od dunje i kajsije.
Osim toga što su sami svoje gazde, život u ovoj oazi na severu Bačke, desetak kilometara od Subotice, izuzetno im je važan za odrastanje malog Vasilija, koji provodi više vremena napolju nego kad bi bio u gradu, a i konstantno je sa roditeljima.
- Moja rođena sestra, tri sestre od ujaka i ja ovde smo provodili detinjstvo sa babom i dedom. Kasnije su tu živeli moji roditelji, a sada žena i ja sa Vasom. Dugo smo razmišljali o preseljenju - započinje Miloš porodičnu Priču sa dušom.
On je studirao arheologiju u Beogradu i od diplome ga deli jedan ispit. Supruga je završila Ekonomski fakultet u Subotici, smer agroekonomija, nakon čega je kao dobitnica stipendije „Zoran Đinđić“ jedno vreme bila na usavršavanju u jednoj trgovačkoj firmi u Berlinu.
- Boraveći u tom ogromnom, zagađenom gradu, koji bez sumnje ima svoje lepote, shvatila sam da mi nije mesto u gradu. Buka, haos i previše ljudi činili su me nervoznom. Kada sam sa kolegom iz firme obišla nemačka sela, raspametila sam se uređenošću i savremenim načinom funkcionisanja. Kako sam kročila na livade, tako sam bila sigurna da želim da živim na selu - seća se Jelena.
Miloš je radio za Zavod za zaštitu spomenika Subotica na arheološkim iskopinama i kaže da je u jednom trenutku, kada su odlučili da će živeti zajedno, Jelena i on trebalo da prelome - da li da ostanu u državnim poslovima ili da probaju da investiraju u budućnost i u pokolenja.
- Sabrali smo i oduzeli i rešili da probamo. Priključio nam se i moj kum iz Beograda sa kojim sam studirao, pa smo zajedno ušli u sve ovo. Moj lični motiv bila je želja da nastavim porodičnu tradiciju, da salaš bude živ kao što je nekad bio i da pokušamo nešto da uradimo za našu budućnost, pošto bi to od državnih plata malo teže išlo.
Hrabro su ušli u organsku poljoprivredu, podigli tri velika plastenika i zasadili 3.200 stabala dunja! Simbolično, venčali su se na ergeli u Kelebiji. Po preseljenju u ovu varošicu promenili su i životne navike, pa sada ustaju oko pola 5 ujutru, da bi, dok ne krene vrućina, do 8.30 završili sve obaveze u plasteniku.
- Ništa mi ne nedostaje iz grada, jedino mi fali sposobnost da se ovde organizujem. Iako su prošle dve godine kako živimo u Kelebiji, ja i dalje ujutru ne znam šta prvo da počnem da radim, pogotovo sada kad imamo dete. S druge strane, Miloševoj mami, koja je ovde odrasla, organizacija već od rane zore ide od ruke.
Iako praktično žive kraj granice sa Evropskom Unijom, o odlasku u inostranstvo ne razmišljaju. Vole da su domaćini, da sami mogu da planiraju svoje živote, da mogu maksimalno da provode vreme sa sinom, da ga uče pravim vrednostima.
- To su stvari koje ne mogu da se kupe. To je glavni pokretač svega, a fizički posao i iscrpljenost lako odu uz nekoliko uzdaha posle jednog radnog dana – poručili su Nedeljkovići sa severa Bačke.
VIDEO: Državni posao zamenili su neobičnim zanimanjem na selu
(Telegraf.rs/Priče sa dušom)