Ja sam Marija, imam 24 godine. Želim da se udam i da imam decu, a svi me gledate kao da sam pala sa Marsa: Evo šta imam da vam kažem

"Iako ću ja možda završiti kao neka očajna domaćica, draže mi je nego da živim u "Seks i gradu". Više mi prija da se budim pored nekog ko će da me poljubi i poželi mi dobro jutro, nego pored stranca koji se ne seća ni kako se zovem i jedva čeka da mu izađem iz stana"

"Ajde idemo do grada večeras, ima dobra žurka u jednoj kafani" glasila je poruka koja je meni i mom dečku stigla pre nekoliko dana. Baš tada ja sam imala zakazano gledanje restorana za svadbu, kako bih u poslednjem trenutku zakazala datum koji mi odgovara. Kada smo ih odbili, dobili smo poruku sa komentarom koji me je razbesneo "Petak je veče, a vi ste baš tada našli da mislite o svadbi. Malo ste dosadni sa celom tom pričom, provodite se dok možete".

Zakazuju svadbe radnim danima, a kupuju burme od srebra: Kako danas mladenci u Srbiji štede na sopstvenim venčanjima

Preporučujemo

Pre više od šezdeset godina, moja baka je kao devetnaestogodišnjakinja odnela stvari iz roditeljskog doma i udala se za dedu. U to vreme ona je bila već devojka zrela za udaju, a za neke je čak i okasnila. Za razliku od nje, moja mama udala se na vreme, sa 24. Završila je školu, zaposlila se i srela tatu. Starosna granica za udaju, u tih 30-ak godina razlike, znatno se podigla.

Sada kada je došlo moje vreme, retko koja devojka se udaje u dvadesetim. Jug Srbije malo vadi prosek, ali u suštini svi smatraju da je u tridesetim pravo vreme za stupanje u brak. Dvadesete su rezervisane za studiranje, zapošljavanje i napredovanje u karijeri, formiranje bliskog kruga prijatelja, putovanja, ali i pronalaženje i uspostavljanje svog "ja", tako da "život" zapravo počinje u tridesetim. Donekle se slažem, ali ne živimo svi iste živote, sve se ovo isto može uraditi i imati nekog pored sebe. Pa valjda je sve lakše udvoje.

Ja imam 24 godine, srećnu vezu sa dečkom, sada verenikom, koja traje više od četiri godine. Zajedno smo od studentskih dana, sve do danas kada smo zaposleni, samostalno se izdržavamo i živimo zajedno. Ipak, kada smo društvu saopštili da sledeće godine pravimo svadbu, reakcije su nas potpuno iznenadile.

"Alo, da li ste vi normalni, imate 24 i 25 godina, nećete valjda jedno sa drugim da se zarobite već sada?", "Kad se udaš prestaće da gleda na tebe kao ženu, gledaće te kao kućnu pomoćnicu ili još gore kao majku" - samo su neki od komentara naših poznanika i prijatelja. Mnogi su me čak gledali sa žaljenjem  i pitali me da li sam svesna šta ću sve da propustim.

Bila sam šokirana kada se jedna tako lepa vest, zbog njihovih komentara, pretvorila u moje premišljanje. Pitala sam se da li možda grešim?  Da li kada skinem venčanicu, ispratim goste, i odem na medeni mesec, prestanem da budem zaljubljena u svog partnera? Da li prestanem da se šminkam i sređujem kosu, da li on prestane da mi kupuje cveće i da me iznenađuje? Milion pitanja mi se vrzmalo u glavi i osetila sam krivicu zbog toga što nisam devojka 21. veka.

Ipak kako su se pitanja redovno ponavljala, i kako su mnogi bili u stanju da me pitaju da li sam svesna koliko ću se kajati kada vidim da moje drugarice izlaze dok kod kuće uspavljujem decu, počela sam da budem besna.

Kako je moguće da je u vreme instant veza, istih takvih i ljubavi, ja osećam krivicu što sam srećna sa nekim i što ga nisam odbila kada me je pitao da se udam za njega? Kako to da nam vreme nameće da se stidimo vezivanja jer smo mladi i da bežimo od njih glavom bez obzira kako se ne bismo zarobili?  Da se razumemo, ni moj verenik ni ja još uvek ne želimo decu, bar dve do tri godine, ali nam vezivanje ni u jednom trenutku nije prestavljalo problem.

To što želim već sada život da nastavim udvoje ne znači da će se nešto značajno promeniti. Mi zajedno funkcionišemo već neko vreme i jednostavno nikada nismo naišli na prepreku već smo uvek zajedno uspevali sve da rešimo. A tvrdnje da je baš trideseta pravo vreme za brak ne smatram istinitim. Pravo vreme za brak je valjda kada ti to osetiš i kada imaš nekog pored sebe ko deli to isto mišljenje.

Takođe tvrdnje da ćemo se brzo zasititi, da će on za nekoliko godina shvatiti da se zeznuo, početi da izlazi i da "juri sojke", a ja ću ostajati kod kuće da čuvam decu, su mi moram priznati, jako smešne.

Ja se udajem za nekog koga poznajem dobro, ali isto tako njegovo ponašanje ne mogu da kontrolišem i da ga non-stop čuvam. Ako misli da će mu tada negde drugde biti bolje neka ide, za to uvek postoji razvod. I to ne znači da se isto ovo ne može desiti u brakovima koji počinju u tridesetim, čak baš mislim suprotno. Mnoge devojke i muškarci ostave svoje partnere u dvadesetim, jer se plaše da će nešto propustiti. A onda kada ih sve prođe, partnere mnogo teže nalaze a pojedinima se tada izbor partnera svede na "daj šta daš".

Bilo kako bilo, iako ću ja možda završiti kao neka očajna domaćica, draže mi je nego da živim u "Seks i gradu". Više mi prija da se budim pored nekog ko će da me poljubi i poželi mi dobro jutro, nego pored stranca koji se ne seća ni kako se zovem i jedva čeka da mu izađem iz stana.

Naravno, ja ne krivim ni drugu stranu, svako radi ono što ga čini srećnim, ali molim vas ne gledajte me sa sažaljenjem zato što se udajem, jer ja ne žalim ni za čim.

VIDEO: Srce da zaigra! Ovako izleda krajiška svadba: 

(M. Antonijević/ m.antonijevic@telegraf.rs)