Preslatka Jelena nema ni godinu dana, a igračke je ne zanimaju: Najšire se smeje kada je stave nasred brda od kukuruza (FOTO)
U domaćinstvu Mirka Kneževića iz Banatskog Velikog Sela, pre nekoliko dana utovareno je nekoliko jutara obranog kukuruza. U jesenjim radnjama, uživali su svi koji su došli da pomognu, a posebno najmlađi član familije mala Jelena
Jesenji radovi na severu Banata, uvek nas u ovo doba godine vraćaju u detinjstvo. Ko se nije igrao u kukuruzovini, nakon utovara kukuruza, taj ne zna šta je istinska sreća. I baš kada smo pomislili da je dobri stari način kada se kukuruz ručno utovarao zauvek zaboravljen, iz Kikinde i okoline stižu nam slike koje nas podsećaju na neka dobra stara vremena.
Preporučujemo
Ko je prvi počeo rat? Srpkinja i Hrvat usred Beograda pokušali da daju objašnjenja, a onda je na red došao i broj žrtava
Kragujevčaninu poštar doneo plavu kovertu na ruke: Znao je da to ne sluti na dobro, ali kada ju je otvorio - pao je od smeha (FOTO)
U domaćinstvu Mirka Kneževića iz Banatskog Velikog Sela, pre nekoliko dana utovareno je nekoliko jutara obranog kukuruza. U jesenjim radnjama, uživali su svi koji su došli da pomognu, a posebno najmlađi član familije mala Jelena.
- U našem selu navika se ne menja, mnogo je domaćinstava koja i danas umesto mehaničkog utovara kukuruza koriste ručno unošenje. Ovo nije samo posao, ovo je jedan vid druženje kada se komšije, prijatelji i rođaci okupe kako bi domaćinu pomogli da se što pre završi posao. I mi smo kao deca najviše voleli kada se unosi kukuruz, pomagali bismo odraslima, a onda se i sami igrali u kukuruzovini. Moja ćerkica koja ima 11. meseci uživala je u ovoj igri, mislim da ni jedna igračka ne može da zameni ovu radost - kaže nam domaćin Mirko, koji se pored poljoprivrede bavi pčelarstvom.
U susednom selu, u Novim Kozarcima, identična slika. Okupilo se mlado i staro kako bi uneli kukuruz u domaćinstvu Danilovića. Dok stariji sede oko gomile kukuruza, namlađi i najjači nose ga u korpama, a potom utovaraju u ambare.
U Ruskom Selu kod gazda Mitra, takođe je bilo posla, ali i zabave. Obično se obrani kukuruz tovari u korpe,a potom se presipa u mašinu poznatiju kao “elevator” koja presipa kukuruz u ambar.
Običaj kog se Banaćani ne odriču tako lako podsetio nas je na neka davna vremena. Porodica Radaković iz Kikinde svake godine ručno tovari kukuruz.Tako je bilo nekada , tako je i sada. Komšije se ni ne pozivaju, kada kukuruz iskipujemo u dvorište prijatelji sami dolaze kako bi pomogli domaćinu da se posao privede kraju.
Ko se nije igrao u kukuruzovini , ne zna šta je istinska sreća Sećam se da smo kao deca svake jeseni sa nestrpljenjem kod porodice Zrnić čekali da se unosi kukuruz. Običaj je bio da stariji sede oko gomile kukuruza, na gajbici ili maloj stolici, a mlađi su nosili korpe do “elevatora ”. Nekada bi se mašina pokvarila, pa se kukuruz direktno unosio u stare drvene “kotarke”.
Kukuruz je morao prethodno da se očisti od suvih listova, pa tek onda da se stavlja u korpe.
Posao se zavrašavao sa poslednjim očišećnim klipom,sitna zrna koja ostanu bi se pokupila u džak i obično su služila kao hrana živini. Domaćica bi nakon završenog posla za goste pripremila čast, obično su se pekle krofne, pite i služila se rakija. Mi deca bismo jedva čekali da se stariji raziđu, a onda bismo se igrali u kukuruzovini.
Sa pravom tvrdim, da veće sreće nije bilo,a ni igračke koja bi mogla da zameni radost našeg uživanja i lepotu pravog detinjstva.
(Dragana Ivanić)