"Guča se kasnije pretvara u trbušne plesačice i ulične striptizete": Bio sam prvi put na saboru i pitao strance da li im je bolja truba ili Egzit (FOTO) (VIDEO)
Reporter Telegrafa po prvi put osetio čari Dragačevskog sabora trubača u Guči
Veselje, četnici, pečeni prasići... šajkače, alkohol, gole butkice... Znao sam da ću sve to videti kada odem u Guču i baš zato sam pogrešio.
Nikada do sada nisam bio u Guči i, naravno, krenuo sam sa nekim stereotipima. Tačno je, sve ono što sam napisao: od četnika do prasića, može se videti u Guči. Srpske zastave vijore se na svakom ćošku, šajkače su nadenule devojke koje se švrćkaju u kratkim šortsevima, a zvuk truba meša se sa glasnom muzikom iz kafića duž glavne ulice varošice na Jelici. Nastavljam još malo, pa tek onda sledi ono "ali...".
Tu su i stranci, oni koji su došli da se provedu na srpskom festivalu koji je ujedno i pijanka i sabor trubača i veliki vašar. Da li zaista važi ona dilema "Guča ili Egzit" ili je ovaj sabor postao "Gučegzit" - neverovatna mešavina rok i folk festivala gde možete zajedno videti i ultranacionaliste i hipstere? "Gučstock", možda?
Ali... onda sam to pitanje o Guči i Egzitu postavio jednom Francuzu. Začudio se i odgovorio sa pomalo kiselim izrazom lica.
- Zašto biste ih uopšte poredili?! Guča je Guča - govorio je sa simpatičnim, ni tvrdim ni mekim č.
Tako drugačije izgovorenu Guču, najednom sam pogledao iz drugog ugla, tačnije, zaboravio sam na stereotipe koje sve vreme tražim i nalazim u masi... Poruka je bila jasna: "Sada smo ovde, uživamo u jedinstvenom događaju, ne optetećuj se glupostima".
- Nikada nisam bio a Egzitu, a ovde sam već sedmu godinu zaredom. Odlična je atmosfera, pravi doživljaj žive muzike, jer trubači su tu, ispred vas - pričao je ovaj momak.
Taj magični dodir muzike ono je što ovom festivalu daje čar. U Guči su svi nasmejani i u svakom trenutku spremni da zaigraju i zagrle svoje društvo.
Palma kao i uvek najveseliji u Guči: Prvi zaigrao i naručio od trubača staru srpsku pesmu (VIDEO)
Pravo je uživanje bilo slušati njegovu sunarodnicu, Nadiju Sefijan - nije ispuštala trubu i zajedno sa svojom grupom "Qvalitet Orkestar" napravila je ozbiljnu konkurenciju domaćim trubačima. Ne treba da se brinu... Kako kaže, došli su samo turistički, da uživaju, ali u Francuskoj sviraju balkansku muziku.
Dok su kafane već uveliko okupile ljubitelje "narodnjaka" i polugolih devojaka koje igraju pred njihovim očima, a na stadionu se gomilala masa spremna za spektakl, u centru grada neumorno su podizali atmosferu neki malo drugačiji trubači - francuska grupa The Boobbbbs. Mladi, veseli, šareno obučeni mamili su prolaznike da zastanu i zaigraju.
Da ne bude da sam susretao samo Francuze - u prolazu su mi mahali i Irci, sretao sam Slovence, Mađare, a u masi sam čuo i španski jezik.
Zastao sam kod jednog Poljaka, koji je uživao u zvucima trube sa majicom poljskog rok festivala.
- Prošle godine sam bio ovde sa svojim prijateljima bajkerima i rekli smo da moramo da dođemo još jednom - pričao je pokazujući ponosno natpis na svojoj majici.
Ovaj Poljak svakako voli dobru zabavu i festivale, ali potvrđuje da je Guča za njega jedinstveno srpsko isustvo.
Na putu do stadiona sa glavnom binom prolazi se kroz pravo carstvo hrane gde vegani i vegetarijanci nemaju šta da traže. Dok sam zagledao kako se pored reš pečenog jagnjeta vrtelo sveže prase iskre su letetele sa svih strana, a nad šetalištem se nadvio dim.
A ispred glavne bine - podignute ruke, zastave, svetleći rekviziti i povici iz mase.
Šta svi ti stranci mogu da nauče od nas, pitao sam jednu grupu koja se baš potrudila da istakne srpska obeležja. U pitanju su bili naši momci i devojke koji žive u Australiji.
- Mogu da nauče da nismo zločinci, da smo ljubazan narod, kako nam je pesma uvek u srcu. Naše gostoprimstvo je najbolja reklama Srbije u svetu. Na zapadu fali veselja- priča Goran Trakilović.
Nekima, ipak, smeta što Guča "ne liči više na ono što je nekada bila".
- Nekada je bilo manje ovih trbušnih plesačica i striptizeta na ulici. Dođite malo kasnije, videćete u šta se pretvara Guča. Ovo je ipak tradicionalni sabor, može da se nađe neko mesto za to, a ne da igraju u glavnoj ulici pred decom. Više ne viđam poznate ličnosti kao ranije... Nekada je ovde po tri dana u kafani sedeo Goran Bregović - priča jedna meštanka.
Guča, Guča, Guča - kako to slatko i lako izgovaraju stranci... Vidimo se možda sledeće godine!
(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)