Krive decu sa smetnjama u razvoju da "ometaju" časove, roditelji polako odustaju: Sve komplikacije i problemi 14.000 mališana, njihovih roditelja i nastavnika

Vaspitači se snalaze, ali učitelji i nastavnici na koje je pao celokupan teret inkluzije vape za pomoći

Ne prilagođava se dete školi, već obrnuto. Ova rečenica osnovni je postulat inkluzivnog obrazovanja koje pruža priliku deci iz osetljivih grupa da pohađaju nastavu zajedno sa svojim vršnjacima. Ali, da li su naši vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori dovoljno obučeni za to?

Bilo da dete ima smetnje u intelektualnom razvoju, telesni invaliditet, čulne smetnje, poteškoće u čitanju, pisanju, računanju ili dolazi iz siromašnih porodica, bolnica i socijalnih ustanova, od 2009. godine ima pravo da vrtić i nastavu pohađa rame uz rame sa drugarima istog uzrasta. Na žalost, na ovom putu ima dosta prepreka, od nedovoljno obučenih nastavnika, preko manjka personalnih asistenata, pa sve do roditelja kojima smeta što njihova deca dele klupu sa detetom koje ne napreduje istom brzinom.

Preporučujemo

U ŠKOLAMA 14.046 DECE SA SMETNJAMA 

Škole i vrtići dužni su da svakom učeniku obezbede program nastave i učenja usklađen sa njegovim potrebama, kao i dodatnu podršku i pomoć kada su ima potrebne.

DECA SA POSEBNIM POTREBAMA: Zašto je Srbija gluva za naše živote?

U Ministarstvu prosvete objašnjavaju za Telegraf da se za njih pravi Individualni obrazovni plan (IOP) koji u ovoj školskoj godini u redovnim školama pohađa 14.046 učenika.

- Od ovog broja 8.149 učenika se obrazuje uz prilagođavanje pristupa, metoda rada i didaktičkih sredstava, a za 5.897 učenika su izmenjeni i sadržaji i ishodi učenja. U istom periodu u predškolskim ustanovama nalazi se 759 dece - kažu u Ministarstvu.

Iz godine u godinu povećava se broj ovih učenika, a od 2009. godine do danas njihov broj je višestruko uvećan. 

- Mada se često čuju bojazni da prisustvo deteta npr. sa smetnjama u razvoju "ometa“ nastavni proces u tom odeljenju, istraživanja pokazuju suprotno. U ovim odeljenjima deca imaju bolja akademska postignuća i stiču raznovrsna funkcionalna znanja. Nastavnici koji prihvate izazove inkluzivnog obrazovanja povećavaju svoje kompetencije i postaju bolji stručnjaci - kažu u Ministarstvu.

VAŽNO JE OBUČITI ZAPOSLENE

Obuka zaposlenih, uklanjanje arhitektonskih prepreka, osnaživanje roditelja i šire kampanje samo su deo mera koje su dovele do smanjivanja broja dece u školama i odeljenjima za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju.

- Prilagođavanje završnih i prijemnih ispita i afirmativne mere upisa rezultirale su povećanjem broja učenika iz osetljivih grupa u srednjim školama i na visokoobrazovnim ustanovama. Od prošle školske godine oni dobijaju besplatne udžbenike, u koje spadaju i oni na Brajevom pismu, sa uvećanim fontom ili u elektronskom formatu - objašnjavaju za Telegraf u Ministarstvu prosvete.

Takođe, u 175 škola angažovani su pedagoški asistenti i sve veći broj dece ostvaruje uslugu ličnog pratioca.

Ipak, nije u celoj Srbiji stuacija idilična, čemu svedoče i iskustva roditelja. Često se dešava da nijedna škola ili vrtić, pogotovo privatni, neće da prime dete sa smetnjama u razvoju, a dešava se i da da ne mogu da dobiju personalnog asistenta, jer su ispod liste, a nemaju novca da plate nekome da tokom školskih časova sedi pored njihovog deteta i radi s njim.

DECA PRIHVATAJU RAZLIČITE DRUGARE, RODITELJI SE BUNE

- Dete mi ima blaži oblik autizma. Bili smo primorani da promenimo vrtić, jer smo se preselili. Vaspitačica je jednom pogledala moje dete i u narednih pola sata učinila je sve moguće da me ubedi da njihov vrtić nije za nas. Rekla je da zna da bude hladno, da ima vlage, da su grupe manje u drugim vrtićima, da je blizu ulice...Na kraju sam odustala jer ne želim da takvi ljudi čuvaju moje dete - priča Jovana Damnjanović, majka četvorogodišnjeg dečaka.

Ljiljana Dragutinović, predsednica Udruženja vaspitača Beograda objašnjava da je unazad tri generacije u grupama imala decu sa smetnjama u razvoju.

- Dobit od toga je i za mene i za decu velika. Otežavajuća okolnost, ali ne samo za njih, već za svu decu, je to što su grupe prevelike, a to nije humano ni za koga. U prvoj generaciji smo imale strah, plašile smo se da li ćemo uspeti. Vremenom smo shvatile da je jako važna saradnja sa roditeljima, ne samo sa roditeljima deteta sa smetnjama, već sa svim - objašnjava ona.

Dragutinovićeva objašnjava da su prošli korisne obuke na kojima su učili da prepoznaju problem i da ga reše, ali da je u praksi svako dete različito.

- Kada bismo se suočile sa problemom za koji nam je potrebna pomoć, tražile bismo podršku i van ustanove, jer mnogo je dece, a malo saradnika. Ohrabrujuće je da deca nikada ne prave problem, oni uvek jedni u drugima prepoznaju ono u čemu su najbolji, a kda vide da su nekome pomogli, ponosni su na sebe i spremni da daju još - kaže Dragutinović.

U školama je situacija malo komlikovanija, jer su komplikovanije i stvari koje deca moraju da nauče. Zato učitelji i nastavnici na koje je pao celokupan teret inkluzije vape za pomoći.

- U razredu imam jedno dete sa smetnjama u razvoju. Pohađala sam seminare, ali to nije dovoljno. Očekivali smo veću pomoć od defektologa iz specijalnih škola. U razvijenim zemljama postoji čitav tim stručnjaka, defektologa, psihologa, logopeda koji stoji iza dece, u našem sistemu, mi smo sami - objašnjava ona i napominje da je jako teško posvetiti se jednom detetu, kad ima još 25-oro učenika kojima je takođe potrebna podrška u prvim razredima - priča učiteljica jedne beogradske škole.

VIDEO Dečak čudo: Doktori mu predvideli nekoliko sati, sada ima sedam godina i čeka operaciju

(Gorica Avalić/g.avalic@telegraf.rs)