Radmila je ostala udovica, a umesto da žali u samoći, uradila je stvar koju bi mogla malo koja žena na Balkanu (FOTO)

Radmilin životni roman se završava hepiendom jer je na prelomnoj tački, posle gubitka supruga, usledio nastavak koji objašnjava njen osmeh i zadovoljstvo

Sa lica joj ne silazi osmeh, a dok otvara dušu prisećajući se lepih i bolnih trenutaka iz svog života, suze joj vlaže oči. Priča Radmile Ćosić nije svakidašnja, ali se u njenim radostima i tugama mogu prepoznati brojne žene, supruge, majke... Radmilin životni roman se završava hepiendom jer je na prelomnoj tački, posle gubitka supruga, usledio nastavak koji objašnjava njen osmeh i zadovoljstvo.

Udala se 1976. godine, kada je kao osamnaestogodišnja devojka iz pitomskih rađevskih planina došla u ravnu Mačvu. Sa suprugom koji se bavio stolarskim zanatom, svekrom i svekrvom kućila je kuću, obrađivala zemlju, usput šila i popravljala garderobu ženama u selu. Rodila je sina, potom postala baka, a onda izgubila životnog saputnika.

Preporučujemo

Preminula poslednja virdžina, Stana Cerović (VIDEO)

- Od tada ništa nije bilo kao ranije dok smo bili velika porodica. Osećala sam se kao u onoj bajci "Čardak ni na nebu ni na zemlji". Sin i snaha sa svojom decom bili su nova porodica, a ja sam pred sobom imala dilemu na koju stranu da krenem. Videla sam da deci smetam, da oni žele sopstveni mir i samostalan život. Jednostavno sam bila višak u kući. Nisam bila u lošim odnosima ni sa sinom ni sa snahom, imala sam široka shvatanja, razumela sam omladinu kao što sam razumevala i svoju svekrvu i svekra. Odlučila sam da odem iz te kuće - priča Radmila.

Bilo je to pre šesnaest godina. Spakovala je svoje stvari, pozdravila se sa najrođenjima i vratila u zavičaj - planinsko selo Brezovicu kod Krupnja. Posle toliko vremena i danas razmišlja da li je moguće da majka može da smeta rođenom detetu. Ne bi trebalo da je tako, zaključuje. Štaviše, na svaki način bi mogla da pomagala sinu i snahi. Bila je zdrava i mlada, mogla je svakog trenutka da im se nađe u svakoj prilici, a naročito da pomaže u odgajanju unučadi. Na kraju se pomirila sa surovom realnošću, ma koliko bila bolna. Za sve je tako bilo najbolje rešenje.

- Živela sam i danas živim za svog sina. Snahu nikad nisam tako zvala, već svojim detetom. Ni posle šesnaest godina se nisam privikla, ali sam prihvatila da je tako moralo da bude i da nije bilo drugog izbora. Život ide dalje - sleže ramenima.

U planinskoj rađevskoj vrleti, Radmila je počela novi život na ognjištu kuće u kojoj se rodila. Do nje se stiže samo pešačenjem tri kilometra uzbrdo od najbližeg asfaltnog puta. Obnovila je staro imanje, registrovala poljoprivredno gazdinstvo, nabavila 60 košnica i počela sama da obrađuje 1,5 hektar zemlje. Od šljiva i krušaka peče rakiju, a u netaknutoj prirodi bere divlje kupine, maline i šumske jagode od kojih pravi slatka, sirupe i likere. Sve to, upakovano u privlačnu ambalažu prodaje na sajmovima, vašarima i brojnim turističkim manifestacijama. Iako radi puno, od jutra do mraka, umor ne oseća.

- Otac je to imanje nasledio od mog dede, ali pošto je radio u gradu, kada sam se ja rodila preselili smo se bliže putu da bi mogao da odlazi na posao. Sećam se kako je govorio da je siguran da se posle njegove smrti niko od nas petoro dece neće popeti u planinu i da će dedovina zarasti u korov. Braća i sestra su otišli svako svojim putem, a mene kao najmlađu je, eto, zadesila sudbina da živim na dedovini - kaže Radmila.

Rađevskoj Virdžini, kako je zovu komšije i poznanici, prijaju svakodnevni fizički rad i samotnjački život. Čist planinski vazduh daleko od civilizacije i savremenih tehnologija reklo bi se po njenom izgledu i podmlađuje. Niko ni ne naslućuje da je iza ove vedre i uvek nasmejane žene punih šest decenija života.

(D. Grujić)