Đurine oči su uvek krvave: Proterali su mu porodicu iz Krajine, bio je rob 14 godina, ćerka mu je umrla, a u njena invalidska kolica seo je sin (VIDEO)

Ako je verovati u neki kosmičku pravdu, trebalo je da do sad Đuru i njegovu porodicu pogodi bar neka sreća

Nekad sudbina tuče tako mučki po leđima da ona u jednom trenutku, pod teretom bola i nesreće, puknu na pola. I više nije ni bitno šta je bilo pre, šta dolazi posle jer - jedna leđa su pukla na pola pod naletom najtežih tragedija. Đurina se još nekako drže, iako je proteran iz Krajine, bio rob vojvođanskom vlastelinu 14 godina, saznao u istom danu da mu je dvoje dece teško bolesno, ćerka je umrla, žena obolela. I znate šta još? Đura poslednjih pet godina ne spava.

Preporučujemo

Njegova leđa se još nekako drže. Ne pitajte kako.

Radovan veruje da je "napravljen od čvrstog materijala" i da će jednog dana stati na noge, a do toga mu fali još jedna operacija

Od sparine u Bačkom Gradištu spas nalazim u hladovini kuće Đure Vujanića. Tačno je podne. Seoski život utihnuo, sve je mirno, a mene nešto vuče da ovom dobrodušnom čoveku stavim ruku na rame i kažem: "Biće bolje", iako on za dobro ne zna već 23 godine. Iz njegovih umornih očiju suza kreće i pre nego što sam bilo šta izgovorila. Znam unapred da će ovo biti težak dan. A njemu je svaki takav.

Spolja dopire zvuk točkova invalidskih kolica. Pokušaj Đurinog sina da se sam kreće po dvorištu, iako je nekoliko puta ispadao iz istih tih kolica i povređivao se.

- Nekad je dovoljno da se samo zakašlje, pa da izgubi ravnotežu i padne - šapuće Đuro dok zabrinuto posmatra sina kroz staru zavesu, a ja ne mogu da skrenem pogled sa plafona iznad, koji samo što nije otpao.

- Imali smo u Krajini 15 jutara zemlje, pravo jedno domaćinstvo, bili smo svi zdravi i sa nekim planovima za budućnost. A onda smo morali da bežimo. Žena i ja, sa petoro male dece - priseća se i dalje gledajući u sina.

Prebegli su 1995. godine u Bačko Gradište, nadajući da će ih tu sačekati bolji život. Olakšanje. Neka nebeska pravda za one koji su u jednom danu izgubili sve. Ali, ne.

Đuro se zaposlio kod jednog vojvođanskog vlastelina, koji je njih sedmoro smestio u prostoriju od 30 kvadrata.

- Žena i ja smo za njega radili 14 godina kao robovi, za poneki obrok i mesto za prespavati. U tih 30 kvadrata - priča Đuro na pragu sobe u kojoj je do pre šest godina spavala njegova kćerka Nada. Ona tamo više ne spava, a kao uspomena na to da je ikad živela ostali su samo roze zidovi i fotografija. I rana koja ne zaceljuje u srcima porodice.

U istom danu 2005. godine Đuro je saznao da mu sin i ćerka boluju od cerebralne paralize. Najstarija mezimica, Nada, preminula je od bolesti sedam godina kasnije, a do kraja života bila je u invalidskim kolicima. Posle njene smrti, u ista kolica seo je mlađi sin. Kako ne može sam da uradi bilo šta, Đuro mora da brine o njemu.

Poslednjih pet godina radi samo noćne smene, do 5 svakog jutra. Odspava dva sata ili ne spava uopšte i nastavlja sa brigom o bolesnom sinu. Oči su mu krvave od umora, neispavanosti i suza koje znam da potajno pušta kad je sam, kad ga niko ne vidi.

Oči su mu krvave od noćnih smena koje radi kako bi danju brinuo o sinu u invalidskim kolicima. Ne znam kako ima snage. Ono što on fizički izdržava, ne bi mogli ni mnogo jači od njega. Oni koje život ili sudbina, kako vam draže, nije toliko namučio.

- Mora se izdržati - kaže Đuro, kao da mi čita misli i odgovara na ono što se ne usuđujem da ga pitam. A potom, kao da izvlači poslednji atom snage, pokazuje mi kuću u kojoj žive, staru preko 70 godina. Kuću punu vlage, koja se raspada.

- Sve je staro, trošno, krov prokišnjava, pragovi su toliko visoki da sin ne može da se kreće u kolicima. Ne treba meni da mi neko da pare, bio bih presrećan kad bih dobio nešto materijala za kuću - skroman je čovek čija me tragedija pogodila u sam koren duše.

Dok ga slušam kako priča, shvatam ono najstrašnije: da je navikao na loše, na život bez osmeha. Osećam se krivom kad pokušam da se našalim sa čovekom koji ima razloga da plače 24 sata. Ne mogu da ga ne pitam kako koliko mu potraje plata koju zaradi u noćnim smenama.

- Malo, 10 dana - odgovara iskreno.

Gledam ga nekoliko sekundi i shvatam da ne znam šta bih mu rekla.

- Đuro, obrišite suze. Biće bolje - govorim mu na kraju, ali on samo nemoćno klima glavom. On ne veruje da može da bude bolje jer na to nije navikao.

- Poslužite se, da vam sipam kiselu vodu - pita Đuro brišući suze i dodaje:

- Kiselu, kao što je moj život.

Posle 23 godine muke, Vujanićima se javila humanitarna organizacija "28 jun" i uspeli su da im renoviraju kupatilo. Njihov cilj je da se ovoj porodici sredi cela kuća, ali im je u tome potrebna pomoć.

Ukoliko neko može da im pomogne u tome da se Đuro ponovo nasmeje i da mu se povrati vera da za njega i njegovu porodicu ne mora da bude samo loše, može to uraditi na sledeći način:

PayPal: info@28jun.org

Credit Card: https://28jun.org/#donate

Donacije iz Srbije:

Ime: 28. JUN

Dinarski račun broj: 265619031000037746

Raiffaisen banka Srbije

Na svakoj uplati naznačiti da je u pitanju pomoć za porodicu Vujanić.

(J. Stakić/j.stakic@telegraf.rs)