"Plači Srbijo, umiru ti sela": Tužna pesma o surovoj istini srpskih seljaka pogodila pravo u metu
Na ovaj vapaj niko nije ostao ravnodušan...
Neki kažu "Kada sela umru, ni grada nema", a jednu pesmu o nestajanju srpskog sela napisala je upravo Ljiljana Bralović (47) iz Pranjana koja za sebe kaže da je seljanka koja piše pesme da umiri dušu. Najslikovitiju i najtužniju srpsku pesmu objavili su na Fejsbuk strani "Dobra zemlja".
Preporučujemo
U ovom srpskom gradu mladi mogu da dobiju posao čim završe srednju školu
Svi se pitaju ko će naslediti Nadu Macuru u Hitnoj pomoći, ali nas je odgovor iznenadio više od njenog otkaza
Ova žena koja sa suprugom i dvoje dece živi u selu koje je postalo poznato po improvizovanom aerodromu "Galovići", svakom rečju pesme "Plači Srbijo umiru ti sela" gađala je pravo u srce svakoga ko je ikada imao ikoga na selu.
Nekima je, kada su je pročitali presela kafa, drugima navrle suze na oči, treći su bili nemi, ali, definitivnio, niko nije ostao ravnodušan.
Pročitajte vapaj ove žene da se srspko selo spase i ponovo zaoru naše njive:
"Plači Srbijo umiru ti sela.
Raspleti Srbijo guste uvojke,
žali za žetvom što ode u tuđe njive,
što ti decu hrane neke tuđe dojke
što ti spomenici stoje gde su rasle šljive.
Gavrani ti poljem grakću umesto svirala,
sve su ređe svadbe a češća opela
izvaljena prošća u koprivu pala
plačeš li Srbijo umiru ti sela.
Ne pevaju kose kroz naručje trava,
niti zoru budi klepet medenice!
Ne streme šljivici put neba plava
utihnuo kamen stare vodenice.
Glogovim ti trnom procvetale gore,
vreme utrnulo vatru na pročelju,
magličasta pavit sakrila izvore,
ne čuje se molitva u svetu nedelju.
Ovo nije obična molitva ovo je krik. Nad ovom zemljom ptice pevaju tugom!
Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik,
a sutra će možda u drugom.
Prođite ponekad Srbijom,
vi što mislite da ste veći od nje!
Dočekaće vas nepokošene livade, neuzorane njive
i ljudi pretvoreni u mermerno spomenje.
Prođite ponekad!
Možda vam se u srcu zalomi škripanje kolevke
što u hladu neobrane šljive prazna se njiše,
možda vas zaboli trulež kojim
ugašeno ognjište miriše.
Vi što nosite po meri skrojeno odelo,
molim vas, učinite nešto
za umiruće selo i motiku što pod strehom trune,
i vas su grejali puloveri
pleteni majčinom rukom od najbelje vune!
I vaša se kolevka njihala u hladu šljive,
hranile vas ispucale ruke
crnim hlebom sa neplodne njive!
Ovo nije obična priča!
Ovo je krik upućen vama što nas predstavljate u svetu.
Juče je u jednom selu umro poslednji stanovnik,
na bespovratni put su ga ispratili
mršavi volovi, pas i uplakani voćnjaci u cvetu.
Vi, što uplićete tuđe sudbine u vence
kao otkinute mirisne ladoleže,
i vi ste ubrani sa neke vreže,
iz vrta šarenolikog nekog sela,
u kome su, možda, odzvonila zvona
poslednjeg opela." (Ljiljana Bralovic)
Da li je i vas dirnula, možda najtužnija srpska pesma? Pišite nam svoje mišljenje u komentaru.
VIDEO: Državni posao zamenili su neobičnim zanimanjem na selu
(Telegraf.rs)