Slobodan govori 10 jezika, spava najviše 4 sata dnevno i multitalentovan je, a misli da bi bio dosadan da nema hendikep (FOTO)

Sa 15 godina Slobodan Brkić hakovao je sajt Telekoma kako bi besplatno pričao sa Japancima i učio japanski jezik. Kada ne programira, svira klavir i komponuje za taj instrument. Pevajući duhovnu muziku, zajedno sa sestrama, imao je preko 20 nastupa širom Amerike. Studira međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka

Sedimo na "njegovoj" klupi ispred amfiteatra na Fakultetu političkih nauka. U roku od deset minuta razgovarao je na tri jezika. Ova klupa je, u toku dana, njegova kancelarija, a neizbežni alat su laptop i voki-toki, preko kojih obavlja sve, od običnih razgovora, zadavanja glasovnih komandi do programiranja, pri "Nedeljnik" o Slobodanu Brkiću.

Svakog meseca Miodrag (8) izgubi procenat vida: Do rođendana će zauvek oslepeti, a mi imamo 60 dana da to promenimo (FOTO)

Preporučujemo

Da li je istina da nikad ne spavaš više od četiri sata?

Četiri sata je maksimum. Nekad spavam sat, sat i po. Nekad 20 minuta. Nekad tri ili četiri dana nikad ne spavam.

Pevaš duhovnu muziku, sviraš klavir, komponuješ, programiraš, popravljaš kompjutere, govoriš četiri strana jezika...

Četiri jezika govorim odlično i sedam onako. Ta četiri su engleski, španski, italijanski i japanski. Ostali su nemački, francuski, starogrčki, latinski, hebrejski, aramejski i portugalski.

Čula sam da i na fakultetu popravljaš tehniku.

Kad bih ja naplaćivao na fakultetu sve što uradim i sve što popravim, do sada bih imao platu profesora (smeh).

Kako si jednom rekao, klinci su bili ljubomorni na tebe jer si sve mogao brže da naučiš. Pored toga, kako je izgledao taj prolazak kroz srednju i osnovnu školu?

Bio je trnovit put. Uopšte nije bilo lako. Profesori u srednjoj školi su bili okej, dok je u osnovnoj bilo mnogo više problema, pogotovo što kompjuteri tad nisu bili aktuelni. Nije postojala literatura ni na Brajevom pismu, ni u PDF-u. Morao sam sve da učim napamet -- matematiku, srpski i sve ostalo. Sve zadatke sam morao da računam iz glave. Sastave sam pisao u glavi. Kad je učiteljica trebalo da pregleda sveske, ja sam ustajao, dolazio do njenog stola i čitao to iz glave, napamet. Tako smo dobijali lepu četvorku sestra i ja, zato što ne pišemo.

Kako je bilo studirati u Americi?

Ne može da se poredi sa ovim ovde. Tamo je sve digitalizovano, pristupačno.

Nakon studija u Americi, rešavaš da upišeš Fakultet političkih nauka u Beogradu. Prvi put su te odbili uz obrazloženje da nemaju uslova za tvoje studiranje. Ipak 2010. upisuješ FPN. Da li je bilo pomaka u pogledu uslova?

Od 2010. kad sam krenuo da studiram, ima pomaka. Sve zavisi od profesora. Postoje oni koji imaju razumevanja i koji uspevaju da mi nađu literaturu u elektronskom formatu. Ima profesora koji hoće da mi pomognu, ali nemaju literaturu u elektronskom formatu pošto je knjiga stara 20 godina.

Kažeš da je u Americi potpuno druga priča. Pored zemlje koja u potpunosti može da odgovori na tvoje potrebe i gde je sve "na dugme", ipak si odlučio da se vratiš u Srbiju. Zašto?

Zato što ja nisam čovek koji beži od problema i izazova. Došao sam da, ako je moguće, nešto uradim za svoju zemlju, da pomognem svojoj zemlji u bilo kom vidu. Pitaju me šta ja time dobijam, koji je moj interes. Zašto bih ja nekome popravio kompjuter ili ga naučio neki jezik? Šta ja time dobijam, šta je moj skriveni cilj? Ljudi, prosto, ne mogu da shvate da ja živim da pomažem čovečanstvu. Volim da pomažem drugim ljudima i svojoj zemlji. Oni ne mogu da shvate da je to moj glavni smisao života i da za to ne očekujem nikakvu slavu i popularnost. Prosto, kad nekome pomognem, zadovoljan sam samim tim što sam mu pomogao, ne očekujem ništa zauzvrat. Kako će on da reaguje, to je već njegova sloboda i njegova odgovornost.

Neko drugi ti pomaže i neko drugi te zapošljava. Mnogi bi se zapitali kako je moguće da imaš tu energiju da živiš ovde.

Ako čovek radi za neke svoje ideale i principe, bez bilo kakvog interesa ili koristi, to je onda ono pravo. Mnogi ljudi vole svoju zemlju na Zapadu, zato što imaju dobre uslove za život, stipendije i dobar posao. Normalno da će voleti svoju zemlju. Ali da vidimo da li će neko voleti svoju zemlju, ili da li će da bude prijatelj svome prijatelju ako se taj prijatelj prema njemu ne ponaša onako kako bi možda on očekivao.

Rekao si da si upisao Fakultet političkih nauka zato što misliš da čovek može samo sa politikom da ostvari nešto u Srbiji. Kada bi imao potrebnu moć, šta bi prvo promenio u našoj zemlji?

Najlakše je kukati i napadati i kriviti druge kako je sve crno i kako ništa ne valja. Ali u tome je razlika između realnog života i bajki. Uvek i u svemu možemo da nađemo obe strane novčića. Prvo što bi trebalo promeniti jeste svest. Ljudi treba da se pokrenu, treba da shvate da je vrlo težak proces da se poboljšaju ekonomija, politika i životni standard. Nemoguće je očekivati da će u roku od godinu dana da se promeni nešto što je manjkalo decenijama, a naši ljudi često imaju taktiku buve -- sad ili nikad.

Na rođenju vam je rečeno da za vid tvoje sestre i tebe nema leka, a potom da postoji mogućnost operacije, koja bi koštala 100.000 dolara po oku. Ti si na to rekao da bi taj novac mogao da se investira pametnije. Da li je to strah od potencijalnog upoznavanja sveta na drugi način? Da li nekada razmišljaš kako bi to izgledalo?

Nije to strah kao strah. Meni to nikada nije falilo. Naravno, bilo bi mi lakše na jedan način. Ali, opet, razmišljam šta bi bilo, kad bi bilo. Da se ovo nikad nije desilo, verovatno bih bio neki prosečan čovek koji bi radio prosečne dosadne stvari, kao i svi drugi. Ja uvek gledam sa one druge, pozitivnije strane. Zadovoljan sam svojim životom kao takvim. Ako ću kao "videći" biti korisniji ljudskom rodu, onda zašto da ne? Ako to bude najbolje za mene i kad to bude najbolje za mene, to će Gospod da odluči. Ali, ako ću ovakav biti korisniji čovečanstvu, onda nemam ništa protiv. Uvek mora da postoji neki viši cilj. Tako da, vraćanje vida, samo da bih video, nema nikakve poente. Ako bi to doprinelo mom daljem razvoju, mentalnom, intelektualnom ili socijalnom, onda u redu.

Šta zameraš svojoj generaciji?

Ja se trudim da ne osuđujem druge, jer ko sam ja da nekome nešto zameram? Nemam pravo na to, jer svako ima slobodu da živi onako kako misli da je najbolje. Sve što je materijalno jeste prolazno i, ako se čovek veže i bazira svoj rad na materijalnom, onda je to na čemu se bazira takođe prolazno i nema nekog značaja. Trebalo bi da čovek zasnuje svoja interesovanja i svoj rad na nečemu što će ostati iza njega i od čega će i budući naraštaji imati koristi i nekog smisla.

(Telegraf.rs/ Nedeljnik)