Milica je prerezala sebi vene, ali je i u poslednjim trenucima želela da pozove pomoć: Taj broj nikada nije našla (VIDEO)

Koga zvati u potpunom beznađu, kada nemate nigde nikog?

Pre nego što je prerezala sebi vene, Milica Lalović (26) tražila je broj telefona na koji može da pozove i da sa nekim podeli svoje misli o samoubistvu. Nekoga ko je obučen da je sasluša i odvrati je od nagona da oduzme sebi život. Najbliži takav SOS centar nudio joj se u Zagrebu.

- Jedino što postoji u Beogradu je "Laza Lazarević", gde ti kažu "dođi", a onda te zatvore, daju ti pilulu i injekcije. Niko ne priča sa tobom. Bila sam u "Lazi", tamo su mi radile baka i mama, i videla kako se odnose prema devojkama. One su mahom hipersenzitivne, nemaju šizofreniju, niti drugu bolest, ali ako plaču, leže vezane. Psihoterapija ne postoji, nema prave pomoći. To me je mnogo pogodilo. Ja sam hipersenzitivna, kao i većina devojaka koje tamo odlaze. Potrebno nam je samo da neko sa nama porazgovara - kaže Milica za Telegraf.rs.

Preporučujemo

Njen život je spasen na vreme, a jedino što može dati smisao toj celog epizodi jeste da se to nekome drugom ne desi.

- Mislim da bi bilo korisno da se organizuje obavezna psihoterapija za svakog studenta, mesto gde može da podeli svoj bol sa nekim. To bi mnogima pomoglo. No, čak i van institucija, mi kao društvo možemo mnogo toga da uradimo. Osoba koja je malopre bila u kupatilu i plakala, zašto je ne pitaš kako je? Ja to radim, jer svesna sam da je to mojih pet minuta, a drugome možda znači ceo život. Zašto nam je to toliko postalo tako čudno? - pita se ona.

Kako kaže, i društvene mreže bi mogle da pomnognu.

- Imamo grupe za sve i svašta, može li da se napravi jedna u kojoj će se naći oni koji nemaju sa kim da pričaju, koji misle o samoubistvu, mogli to sa nekim da podele? Preko Skajpa, ljudi iz inostranstva, bilo ko. Da se da šansa mladićima i devojkama koji u tom jednom strašnom trenutku slabosti pogrešno veruju da je bilo ko i bilo šta vredno njihovih života. Samo da znaju da nisu sami - kaže ova devojka.

Inače, najbliže takve hitne linije koje je ona te noći u parku Šumice uspela da nađe bile su iz Makedonije i Zagreba. Beograd je jedan od retkih gradova u Evropi koji nema ovakve kol centre.

SRBIJA IMA JEDAN, BEOGRAD NIJEDAN TAKAV CENTAR

A nema ih već skoro šest godina. Od 2009. do 2012. jedina takva linija radila je u prestonici Srbiji, nakon čega je, zbog nedostatka sredstava ugašena.

- Otišlo se u drugu krajnost - od toga da se samoubistvo plastično opisuje, do toga da se podaci ne objavljuju. Telefon za pomoć suicidalnim osobama smatra se nevažnim, te više i ne postoji. Nemamo ni krizne centre u zemlji, gde bi neko ko je suicidalan mogao da ušeta i zatraži pomoć. Ne, on treba da ode u Dom zdravlja, sačeka red kod lekara opšte prakse, da bi mu ovaj potom dao uput kod psihijatra, koji nije obučen da proceni rizik. Koliko je realno ovo da se desi - pita se dr Branka Kordić, kliniki psiholog, koja je bila na čelu ove linije, dok je ona još radila.

Kada već u državi nema kriznih centara, bilo bi logično da postoji nacionalni telefon na koji ljudi mogu da zovu.

- Sećam se slučaja kada nas je žena zvala i rekla "Ja sam popila sve što treba, ali sam se predomislila". Imali smo jako dobre kontakte sa Hitnom pomoći i policijom, a ja sam nakon toga sa ženom dugo bila u kontaktu. Sećam se momka koji je bio spreman da skoči sa Kalemegdana i devojka koja je tada radila zaključala je kancelariju i otišla da ga nađe. On nije mogao da veruje da je neko stvarno došao, da je nekome uopšte stalo. To su divne stvari, jer neko čoveka sasluša, da mu nadu. Ali ne vredi plakati za prosutim mlekom - kaže Kordić, koja je dugo nakon što su finansije ukinute pokušavala da volonterski sama održi centar, ali u njenih 85 godina to nije više izvodljivo.

Po njenom znaju, u Novom Sadu postoji organizacija Srce gde volonteri pokušavaju da ljude koji ih pozovu odvrate od najstrašnjeg čina.

VIDEO: Ovo je cela priča Milice Lalović koja je želela sebi da oduzme život

(Dunja Savanović d.savanovic@telegraf.rs)