Predivno magare je poslednji čuvar sela i graničar: Nekada su služili za šverc, a sada ga gazda ne bi menjao ni za jedan džip (FOTO)
Pored magareta, Drage koji živi sam, ima pse i ovce, od kojih se ne odvaja
Na krajnjem jugu Srbije u dolini Pčinje ostaju i opstaju samo oni najizdržljiviji i najuporniji, a među njima je i Drage Veličković, meštanin sela Starac u bujanovačkoj opštini, koji ima neobičnog ljubimca u svom dvorištu.
Drage je jedan od malobrojnih meštana mahale Čivčije, koja je uz samu granicu sa Makedonijom, a svoje magare, kako kaže ne bi menjao ni za jedan džip ili motor.
Život u ovom selu nije ni malo lak, posna zemlja, mediteransko rastinje, šuma, stene i strmine, ne pružaju mnogo za život, pa su se ljudi iz ovog kraja uglavnom odselili još šezdesetih godina prošlog veka.
Uz to, jedini put do sela vodi iz Makedonije, pa preko Pčinje, na kojoj nema mosta, pa žitelji reku gaze ili je prelaze traktorima kad je to moguće, a kada nije, kilometrima idu zaobilaznim putem prelazeću granicu Srbije i Makedonije nekoliko puta.
U ovakvom okruženju opstaju samo najizdržljivije životinje, a među njima je i Veličkovićevo magare, koje je simbol sela i često puta jedini spas za ljude koji ovde žive.
- On je jedno pitomo i plemenito stvorenje, koje uopšte nije zahtevno i može da opstane sa malo hrane i vode - kaže Drage Veličković.
Sa druge strane napore koje može da izdrži i kuda sve može da prođe su za svako divljenje.
- Može da gazi vodu sa teretom na leđima, da prolazi putanjama uz brdo, noseći drva, da ide kroz sneg, čak i tamo gde i savremene terenske mašine ne bi mogle da prođu, a takva je čitava dolina Pčinje i naša mahala - priča Drage.
Magarci na prvi pogled deluju sporo i tromo, ali za razliku od konja mogu lakše da se kreću kamenitim i nepristupačnim terenom.
Pored magareta, Drage koji živi sam, ima pse i ovce, od kojih se ne odvaja.
Drage Veličković priča kako su većini meštana njive i livade u susednoj Makedoniji, te da su zbog nepostojanja mosta i puta, prestali da čuvaju krave i ostalu krupniju stoku, jer ne mogu da im preteraju preko reke seno iIi hranu.
- Mogu da kažem da magarci uopšte nisu glupe životinje, kako su predstavljeni u basnama i pričama, pre bih rekao da su veoma trpeljivi. Oni su društvene životinje, prave maze, žive duže od konja i manje su zahtevni za čuvanje. Magare nije zahtevno i može da opstane i sa ono malo trave i rastinja kojih ima sa desne strane reke, gde je naše selo - ukazuje Drage do rukom gladi grubu sivu dlaku svog magarca.
Devedesetih godina prošlog veka u dolini Pčinje bilo je mnogo više magaraca i sa srpske i sa makedonske granice.
Oni su tada bili izvor prihoda ovdašnjim ljudima jer su ih mnogi koristili za šverc.
Pojedini meštani su znali da magarce devedesetih, u vreme sankcija pod kojima je bila SRJ, natovare sa više ili manje robe i da ih same u noć pošalju kroz šumu iz jedne u drugu državu, gde su ih sa druge strane čekali šverceri koji su preuzimali pošiljku.
Takvog šverca u ovom delu granice više nema, ali nema ni magaraca.
Ovaj u mahali Čivčije je jedan od poslednjih, sada više kućni ljubimac, nakon više godina mukotrpnog rada.
- Budi nas svojim njakanjem, kad naiđe neko on se isto oglasi, kad primeti neku životinju, takođe njače. Ma pravi graničar i čuvar sela - dodaje Drage Veličković.
VIDEO: Kamena gora - najlepše selo Srbije
(Slađana Tasić)