Žarko je prvi oteti Srbin na Kosovu: Pre 20 godina krenuo je na posao, a porodici je stigla kaseta sa poslednjom porukom (FOTO)

Slađana Spasić (51) pre tačno dvadeset godina poslednji put je videla supruga

Bila sam s troje dece u našem stanu u Prištini kada je Žarko, tog 14. maja 1998. godine, otišao na posao u "Površinske kopove" u Belaćevcu. Najmlađa Tamara imala je svega godinu dana, Milica šest, a Nemanja osam. Žarko je prevozio kolege do određenih mesta u rudniku, ali je uvek nalazio vremena da se javi s posla i pita kako su deca. Te večeri njegov poziv je izostao. Mislila sam da ima puno obaveza i uveče sam zaspala s decom, nadajući se da će se, kao i obično, vratiti s posla oko ponoći.

Ovim rečima Slađana Spasić (51), supruga prvog kidnapovanog Srbina na Kosmetu, opisuje poslednji dan kada je videla svog Žarka. Ništa nije nagoveštavalo da će se to poslepodne razlikovati od ostalih radnih dana njenog supruga, pogotovo što je situacija na Kosmetu tada bila prilično mirna. Kada je pred zoru shvatila da se suprug nije vratio s posla, Slađana je pozvala njegove kolege u Belaćevcu, ali, kaže, iako su znali, niko se nije usudio da joj kaže šta se desilo sa Žarkom, pišu Novosti.

Preporučujemo

Albanka je malom Slobodanu (12) sekla uši, parala stomak, pa mu pucala u glavu: I postoji šansa da je oslobode!

- Sve do popodneva narednog dana pokušavala sam da dobijem neku informaciju, ali je tada došao moj pokojni svekar Milorad i rekao mi strašnu istinu. Očito su Albanci želeli da razbiju našu porodicu u Sibovcu, selu nadomak Obilića, i tako zaplaše preostale Srbe - priča Slađana, i dodaje da do tada niko nije mogao da pomisli da će neko da otima ljude samo zato što su Srbi, pogotovo one koji nikome ništa nisu skrivili.

Usledili su dani patnje i neizvesnosti, posebno za decu, koja su očekivala očev povratak. Slušali su, kaže, oprečne informacije, pa čak i gnusne laži, kako je Žarko, navodno, osnovao novu porodicu i ne želi da im se javi.

- Nikad nisam u to poverovala, jer sam znala da bi se u tom slučaju sigurno javio barem svojim roditeljima, a znajući njegovu privrženost deci, bila sam sigurna da su to sramne izmišljotine - nastavlja Slađana. - Najteže nam je bilo kada je jedan Albanac saopštio mom svekru da se Žarko možda nalazi u takozvanoj žutoj kući u Albaniji, iako tada nismo ni znali šta to znači.

Iz stana u Prištini Slađana se sa decom potom preselila u Plemetinu kod Obilića, a onda je izbegla u Vrnjačku Banju, u objekat koji im je na korišćenje ustupio OEBS.

- Dani i godine su prolazili, a od našeg Žarka ni traga ni glasa. Iako smo od "Elektroprivrede" i "Površinskih kopova" nastavili da dobijamo Žarkovu platu, deca su patila za ocem, a ja sam se snalazila kako sam znala i umela. Ta neizvesnost nas je ubijala, a nada da će nam se vratiti s godinama se gasila - dodaje ova žena, koja je, uprkos muci i patnji za suprugom, uspela da izvede decu na pravi put.

- Po hiljadu puta smo deca i ja, ali i Žarkovi roditelji i brat, preživeli njegovu smrt. Nadali smo se da je u nekom logoru na Kosmetu i da će biti razmenjen za uhapšene albanske teroriste, ali kada se to nije dogodilo, sve naše nade su nestale.

NIJE PREŽIVEO MUČENJE ALBANACA

Slađana kaže da je njen pokojni svekar bio uveren da mu je sin živ sve do 2005. godine, kada je dobio pouzdanu informaciju da je Žarko streljan.

- Saznali smo da mi je suprug kidnapovan te večeri oko 21.30, kada mu je 12 naoružanih terorista OVK postavilo barikadu sa četiri automobila. Vozio je "gaz", vozilo za kretanje po rudniku, i nikako nije mogao da umakne teroristima. A sigurna sam da bi radije poginuo odmah nego da im živ padne u ruke - kaže ova hrabra žena, koja se i dalje često seti reči pokojnog svekra: "Slađana, mi ćemo i dalje da se nadamo da je živ, jer će tako on uvek biti sa nama."

Da je Žarko posle otmice bio živ još neko vreme, dokaz je i video-kaseta koju su teroristi dostavili Spasićima, na kojoj se on obraća članovima porodice. Prema dostupnim podacima, Žarko je jedno vreme držan u logoru Likovac kod Srbice, kojim je rukovodio Fatmir Ljimaj, gde je dugo i svirepo mučen.

"Albanci, vratite mi mog sina Žarka" - pisalo je na transparentu koji je tih godina nosila Žarkova majka Marija ispred osnovne škole u Sibovcu, ali su je albanska deca pljuvala, gađala kamenjem i govorila joj pogrdne reči.

- Znaju učitelji u školi ko je kidnapovao mog Žarka, to su učinile komšije Albanci, jer su hteli da nam otmu imanje i da nas proteraju - govorila je tada Žarkova majka, sada teško bolesna žena.

(Telegraf.rs/Novosti)