Srpske kuće su obične kolibe čiji se krov jedva diže od zemlje: Biseri prelepe Mačve čuvaju uspomenu na vazan trenutak istorije (FOTO)

Prema Vuku Stefanoviću Karadžiću, početkom 19. veka, osim po koja kuća u Mačvi, Posavini i Podunavlju, retko se mogla videti kuća sa dimnjakom

Kako su izgledale seoske kuće u području Mačve do 18. veka, ima malo podataka. Jedan engleski putopisac iz 1738. godine pisao je: ''srpske kuće su obične kolibe, čiji se krov jedva diže od zemlje''. Njihov istorijat i razvoj mnogo govori o načinu života naših predaka u ovom delu zemlje.

S. L. Popović ostavio je opis kuća u Srbiji početkom 18. veka. Pošto je Srbija bila obrasla gustim hrastovim šumama, one su po selima većinom pravljene od drveta, kamena i ćerpiča. Postoje podaci da su u ovom kraju u tursko vreme postojale brvnare, ali do danas nijedna nije sačuvana.

Preporučujemo

Nit' raskošnijeg, nit' praznijeg sela: Grade dvorce sa lavovima i mozaicima, a žive u njima 10 dana godišnje (FOTO)

O izgledu sela Mačve, Šabačke Posavine i Pocerine krajem 18. veka možemo suditi na osnovu izveštaja austrijskog oficira Peretića, koji je 1784. godine putovao po severozapadnoj Srbiji. Sela su obično bila okružena gustom hrastovom i bukovom šumom ili šipražjem. Stanovništvo je živelo u kućama od drveta, obično pletara, koje su u pojedinim selima predstavljale samo  kolibe.

Beleške o izgledu sela ostavio je i Vuk Stefanović Karadžić. Po njemu, u Srbiji, početkom 19. veka, osim po koja kuća u Mačvi, Posavini i Podunavlju, retko se mogla videti kuća sa dimnjakom.

On navodi da su 1827. godine, sela od Šapca do Uba bila, neka pored puta, neka podalje od puta, ali da su ''sva bila više nalik našim (prečanskim) salašima nego selima: kuće stoje bez reda, jedna od druge udaljena manjim ili većim rastojanjem, koje šljivak, voćnjak, njiva ili šuma pričinjava''.

Opis tipične mačvanske kuće s početka 19. veka dao je književnik Janko Veselinović: ''Tu na toj krčevini, videla se kućica sa potrebnim stajama za smeštaj kućevnih potreba. Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka. Te su kućice bile vrlo proste, tek toliko za to da čovek ima gde zakloniti glavu od kiše i zla vremena''.

U doba kneza Miloša svaka je porodica gradila sebi kolibu u šumi, daleko od glavnih puteva. Tako je 1836. godine nekoliko kuća u Majuru kod Šapca bilo zauzelo toliko prostora, što bi za 200 kuća dosta bilo, i to sve zbog toga što su rasturene po Kitogu, i gde je ko heteo krčio je sebi baštine.

U pismu knezu Milošu od 27. januara 1836. godine, Lazar Teodorović piše za selo Ravnje u Mačvi, u koje se doselilo ''Krajišnika, Jadrana, Prekodrinaca i Sremaca više od 90 kuća" da mu se stanovnici ''pružaju na sve strane i toliko mesta zauzimaju s kolibama svojim pod grmovima u šumi kao svaki skorašnji naseljenici".

Najznačajniji i najrasprostranjeniji tip u čitavoj zapadnoj Srbiji predstavlja kuća poznata pod nazivom "osaćanka" (po majstorima iz Osata — istočna Bosna), koja opet ima svog prethodnika u "dinarskoj brvnari". Osaćanka se proširila u podrinjsko-šumadijskim krajevima naročito sredinom 19. veka. U pisanim izvorima pominju se majstori Osaćani u Srbiji 1823. godine. Tip kuće osaćanke uglavnom je imao trodelnu prostornu organizaciju - dnevni prostor ("kuća") i dve sobe.

"Kuća" je bila prostor u kome se nalazilo ognjište i odvijao porodični život. Uz ognjište se u dokolici sedi, dogovara o poslovima, a u dugim zimskim večerima ispredaju priče i uz gusle opevaju događaji urezani u narodno pamćenje.

Krčenjem šuma drvo postaje deficitaran materijal, pa se kuće prave delom u drvetu, a delom kao čatmare. "Kuća" sa ognjištem uvek je u delu objekta koji je izgrađen od brvana, dok su sobe u delu od čatme sa konstruktivnim bondruk sistemom.

U drugoj polovini 19. veka u selima Pocerine i Posavotamnave se prave kuće od hrastovog drveta i blata, šeperuše ili međugrađom više odeljenja prekrivene šindrom (cepano lipovo drvo) ili crepom. Kuće su savremenije i veće a na prozorima providna hartija, koja se zove pendžerlija, i drveni kapci. Takvih starih kuća u selu bilo je sve do sedamdesetih godina 20. veka.

Sve tako pravljene kuće u selu imale su dvoja ulazna vrata, jug - sever ili istok - zapad (druga vrata su služila uvek za bežanje od Turaka). Oba ulaza su bila u odeljenju koje nije imalo tavanicu i nazivalo se "kuća", u kome je uvek bilo ognjište sa verigama, na njima bakarni kotao, vatralj, preklad i sadžak. Pod u kući bio je od nabijene zemlje.

U zapisu F. Kanica iz 1888. godine piše da se kuća, kao sedište kućnog starešine izdvaja veličinom i boljim načinom gradnje.

''Ona je upadljivo središte, oko koga se grupišu odvojene kućice oženjenih članova porodice. Kuća starešine je sagrađena obično od drveta i ćerpića, belo okrečena i osim velike kuhinje ima još dve ili tri sobe, od kojih je jedna gostinska''.

Ruski istraživač Pavel Apolonović Rovinski u putopisu ''Zapisi o Srbiji 1868 - 1869.'', ostavio je obilnu građu o gradnji i izgledu kuća u Mačvi, u drugoj polovini 19. veka:

"Ograde su ispred kuća, a prozori nisu okrenuti ka ulici. AKo ih ima, onda su sa drvenim rešetkama... Rešetke na prozorima podsećaju samo na prošlo vreme, kada su vladali Turci... To su uzroci da kuće nisu neposredno uz ulicu i skrivaju se iza ograda napravljenih od cepanica, koje su postavljene uspravno, jedna uz drugu, i međusobno su čvrsto povezane. Kuća je od gline."

U zbijenim selima kuće pokrivene slamom (krovinom) i šindrom lako je zahvatao požar.

Osamdesetih godina 19. veka, u Mačvi, starije kuće obično su ''šindralije ili daščare, sa visokim krovovima.

U novije vreme, u Mačvi, počeli ljudi su počeli da grade nove kuće koje pokrivaju crepom. Inače su kuće, kao stanovi, dosta uredne. U prozorima su staklena okna, negde se viđa i cveća; u sobama imaju patosi, često kreveti, i nameštaja ima više.

Pri kraju 19. i početkom 20. veka, kuće u Pocerini i Mačvi počele su se zidati ciglom i pokrivati crepom. Te kuće nisu imale dva ulaza kao one stare. Imale su više soba. Posle Drugog svetskog rata grade se kuće na ''G'' ili na ''kvadrat'' a od osamdesetih godina 20. veka na sprat.

Nove seoske kuće i prateći objekti danas se grade od betona, blokova, opeka i drugih savremenih materijala.

Krajem 20. i početkom 21. veka, u proučavanom području sve češće se susreću kuće, pa čak i čitavi delovi naselja, ni seoske ni gradske, već jedan arhitektonski hibrid, sa razuđenim formama, mozaičnim pločicama i lepršavim fasadama sa različitim motivima, pa čak i freskama.

(Telegraf.rs/Srbijuvolimo.rs/Autori: Ljiljana Grčić; Mirko Grčić)