Za vodnikom Plamenom su u rat krenuli brat i otac, na Košarama je video najjezivije zločine, ali je ipak sačuvao čast srpskog vojnika (FOTO) (VIDEO)

- Jedan vojnik se pred nama ubio puškom. Video je da mu je kasetna otkinula obe noge. Rekao je samo: "Jao, kako ću da igram fudbal", nabio pušku u usta i presudio sebi - rekao je Račić

Vodnik Plamen imao je tek 23 godine kada je stigao na Košare, na motoroli je slušao zapomaganje mučenog srpskog starešine koga su zarobili albanski teroristi, gledao je delove tela vojnika nakon udara kasetne bombe. I tada je znao kako se brani čast srpskog vojnika, nije mučio nijednog zarobljenog Albanca. Kragujevčanin Tomislav Račić (42), danas je ponosan jer iz njegove jedinice ni jedan vojnik nije poginuo.

Crni petak - prvi udar: Kako je vodnik Jaguar sa 12 srpskih vojnika odbranio Košare, a onda poginuo na Uskrs (FOTO)

Preporučujemo

Njegov otac Milorad (67) je krenuo kao dobrovoljac na Kosovo za sinom, a brat Zvezdan (45) za mlađim bratom. I nije im to bio prvi rat!

Telegraf je sa Račićem razgovarao na godišnjicu jednog od najtežih dana u njegovom životu. Tada je prvi put video naše mrtve.

"E, SAD ĆEMO TEK DA IH…"

- Karaula je napadnuta na Veliki petak, 9. aprila, a 11. je poginulo petoro momaka iz naših redova. Vojnicima, ali i meni kao starešini, to je bio najteži trenutak, jer smo tada svi prvi put u životu videli naše poginule. I možda bi neko očekivao da redovnu vojsku, klince od dvadesetak godina, to strašno uplaši, ali nije bilo tako.

- S još jačim elanom nastavili su da se bore. Bilo je ono: "E, sad ćemo tek da ih… " znate šta Srbi govore u takvim situacijama. Kao da su hteli da pokažu da im drugovi nisu zalud poginuli. Naravno, znali smo da možemo biti sledeći svakog trenutka - kaže Tomislav Račić za naš portal.

Na pitanje da li su bili svesni protiv kolike sile se bore, kaže da su bili svesniji koju svetinju brane. A tu svetinju je od 1.500 ljudi takozvane OVK branilo 120 vojnika Vojske Jugoslavije.

Košarska bitka se vodila oko graničnog prelaza Rasa Košares na granici SR Jugoslavije i Albanije, između devetog aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja. Maj na Košarama bio je krvav. Tokom noći između 10. i 11. maja NATO avijacija je bacila kasetne bombe na našu vojsku. Stradalo je osam vojnika i jedan podoficir, a ranjeno je više od 40.

- Bacili su dve kasetne bombe, a svaka u sebi ima 202 bombe prečnika 10 centimetara, znači 404 te male bombe "poklopile" su našu jedinicu od nekih 120 ljudi Bio sam 300 metara ispod tog mesta, na mom položaju minobacača. Odmah sam krenuo u izvlačenje ranjenih.

- To je bilo strašno gledati. Jedan vojnik se pred nama ubio puškom. Video je da mu je kasetna otkinula obe noge. Rekao je samo: "Jao, kako ću da igram fudbal", nabio pušku u usta i presudio sebi. Kasetna bomba može da prepolovi telo čoveka ili može toliko da ga uništi do neprepoznavanja. Imali smo takve slučajeve. Sa rođenim bratom u šatorskom krilu nosio sam povređene - kaže Račić paleći sledeću cigaretu.

OTAC ZA SINOM, BRAT ZA BRATOM

A pitanje odakle dva brata i njihov otac na istom mestu usred rata otkriva neverovatnu priču o Račićima. Brat je u rat pošao za bratom, a otac za sinom.

- Moj brat Zvezdan je učestvovao u ratu u Bosni i Hrvatskoj, a otac Milorad se tada spakovao i krenuo za njim kao dobrovoljac. Meni je bilo 15 godina. Kada sam ja otišao na Kosovo, otac je krenuo za mnom. Valjda nije mogao da sedi kod kuće i gleda TV dok sam ja na ratištu. Isto je učinio i brat - kaže Tomislav.

Račići su bespogovorno srpski junaci, ali ono što posebno odlikuje Tomislava, i sa tadašnje njegove 23 godine, čojstvo su i vojnička čast.

- Najstrašnija mi je bila pomisao da bih mogao biti zarobljen. Jednog našeg starešinu su uhvatili i mučili ga tako što su mu maltene drali kožu na živo. Puštali su nam ga preko motorole dok urla i tako nam davali do znanja s kim imamo posla. Posle toga desi se da sa dva moja vojnika uhvatim teroristu živog. Ispitamo ga i pošaljemo u Đakovicu poštujući pravila ratovanja. Dobio je vodu i cigaretu koje je tražio dok je drhtao kao otrovani pacov - mirno navodi Račić.

Upitan koliko je mogao da se suzdrži nakon slušanja zvuka mučenja putem motorole, Račić kaže da "mi nismo vojska čudovišta".

- Ne bi mi palo na pamet da nenaoružanom vojniku pucam u glavu, a kamoli da ga oderem živog. Mogao sam na licu mesta da ga likvidiram i da me savest nimalo ne peče, zbog naših mrtvih, ali zauvek bi me pratilo što sam ga ubio na takav način - jasan je Račić.

DRŽIMO SE ZAJEDNO

Tomislav je osam godina nakon završetka rata napustio vojsku. Nije više mogao da bude na terenu iznad Preševa. Pristojna plata nije bila dovoljna za izgubljen privatni život.

Od 2008. konobarisao je i radio kao obezbeđenje objekata u Kragujevcu, pa godinama u kladionici. Danas je zaposlen na dispečerskom poslu daljinskog upravljanja malim hidroelektranama.

- Većina ratnika s Košara nema posao, ostali jedva spajaju kraj s krajem. I držimo se zajedno, okupljamo se. Ima i onih koji su prekinuli sve veze, valjda im je tako lakše da sećanja ostave iza sebe. Neki nisu mogli. Jedan vojnik se obesio na svoj rođendan, ispratio goste, uzeo kaiš i presudio sebi.

- Deset dana pre pričao mi je telefonom da je Bogu zahvalan za zlatnu decu koju ima i da će ići da radi u Rusiju. Jedan starešina je takođe iz čista mira pucao sebi u glavu, ostavio suprugu i bebu - s gorčinom u glasu svedoči vodnik Plamen.

A svaki put kada se sretnu, ratni drugovi pomenu mrtve i proslave živote koje su sačuvali, naše i svoje.

VIDEO: Zbog čega je pao Super galeb?

(Marija Raca)