Marinina mama se porađala 17 dana, lekari su to ignorisali, "takvo dete u životu nisu videli": Sada je izrasla u nepobedivu devojku (VIDEO)
Za razliku od mnogih svojih vršnjaka, koji nisu bili suočeni sa zdravstvenim problemima i predrasudama okoline, ona je svojom voljom i željom došla do vicešampionskog mesta na svetskom takmičenju u plesu, a na tom putu je uvek imala punu podršku svoje majke Nadice Blažić
Majka i ćerka, rodom iz banatskog mesta Kumane, nimalo nisu imale lak put do danas, kada u svom udruženju "Plava školjka" pomažu deci sa invaliditetom, poučene ličnim iskustvom. Marina se rodila sa jedinstvenom dijagnozom asimetrije tela, što je prema rečima njene majke, rezultat višednevnog boravka u porođajnom kanalu.
Odlučna u nameri da pomogne svom detetu, ona je Marinu godinama vodila na terapije, koje su pomogle da se njeno telo razvija i raste. Pored toga ova po zanimanju prosvetna radnica, uspela je da sama othrani i vaspita i svoje dvoje starije dece Milenu i Darka.
Nadica je bila nezapamćen slučaj. Njen porođaj je trajao sedamnaest dana. Primljena je u porodilište sa klasičnim simptomima porođaja: bolovima na minut i po i otvorenim grlićem materice dva i po centimetra. Nakon pregleda primljena je u porođajnu salu, a doktor joj je rekao da će se poroditi do jutra, čak i ranije, pošto joj je to treće dete.
-Nakon toga nastaje agonija. Počeo je da se smanjuje intenzitet bolova, onda su me prebacili u sobu za održavanje trudnoće, da bi se sačekao porođaj i tako sedamnaest dana. To je bilo sedamnaest dana bolova, šturih odgovora od strane osoblja. Kada sam pitala sestru kada ću se poroditi, ona mi je rekla da ćutim i ne pitam ništa, da lete glave. Ništa mi nije bilo jasno. Samo mi je rečeno da prijavljujem broj pokreta bebe ujutru i uveče. Onda sam posle pet-šest dana odlučila da kažem manji broj pokreta, ne bi li oni uvideli da se beba smirila i da će da se rodi- kaže Nadica.
Sve to vreme Marina je bila u porođajnom kanalu, spremna da se rodi, kaže naša sagovornica i napominje da je najverovatnije zbog toga došlo do jedinstvene dijagnoze asimetrije tela novorođenčeta. Kada je doktorica iz Tiršove tražila izveštaj o tome šta se dešavalo u tih sedamnaest dana, bolnica iz Zrenjanina nije htela to da dostavi, pošto bi tako i zvanično potpisali svoju krivicu, zaključuje Nadica i dodaje:
U bolnici su mi svaki dan govorili da je porođaj u toku. To je sve tako ispalo zbog greške lekara, koji je pratio pokrete beba, a koje su i druge žene iz sobe morale da prijavljuju.
Sve ultrazvučne kontrole tokom trudnoće, ukazivale su da je fetus pravilno razvijen, međutim zbog višednevnog boravaka u porođajnom kanalu Marini je pukla ključna kost. Njena majka kaže da je sigurno zbog takvog skučenog položaja došlo i do atrofije mišića desne strane tela, ali da je zahvaljujući fontanelama većeg obima od prosečnih, bebin mozak ostao neoštećen.
Marina se rodila sa desnom nogom kraćom za dva centimetra u odnosu na levu, krivom kičmom, nepravilno razvijenom karlicom, drugi i treći pršljen bili su srasli, tako da nije imala ni vrat.
Nadicu su u početku pogađali komentari ljudi, ali već bi se u sledećem trenutku ohrabrila pitanjem, "pa od koga sam ja to uopšte čula i zašto bi to mene zabolelo"?
Priznaje da je u prvih deset godina i te kako bila osetljiva, u nedoumici i u preispitivanju šta je najbolje da učini za svo troje dece, kako se niko ne bi osećao zapostavljenim.
-Vrativši se u selo s Marinom u naručju, od prvog trenutka sam osećala kako su nas drugi gledali. Retko sam pričala o tome, ali kada nam je babica prvi put ušla u kuću i videla moju bebu, izašla je u hodnik i pozvala je doktoricu. Čula sam je kako šokirano govori da takvo dete u životu nije videla. Ali to me je osnažilo da već sledećeg dana izvedem Marinu napolje u kolicima, na nekoliko minuta i svaki naredni dan, podjednako i sa radošću kao i dvoje starije dece, kako bi ona bila vidljiva kao i svako drugo dete- kaže Nadica i dodaje da je procene lekara, njihovo čuđenje i predlozi da vrše ispitivanja na Marini kao jedinstvenom slučaju u svetu, nisu pokolebali da svom detetu pruži odrastanje puno pažnje i ljubavi.
Tako je svaki problem predstavljala kao izazov. Trudila se da joj ukaže kako njena različitost ima svrhu i olakšava joj pojedine aktivnosti, kao što je na primer sviranje klavira.
- Kada bi me Marina pitala mama zašto su moji prsti tako dugački i krivi, ja bih joj rekla sine, pa to je zato što je bog hteo da ti sviraš klavir. I bilo je tako, u našem selu do tada nije bilo časova klavira, ali te godine kada sam ja to izmislila, došla je nastavnica. Marina je pošla na časove i svirala je klavir tri godine.
Ljubav prema plesu i takmičenja
Sa šest godina Marina je počela da igra folklor i tada se rodila ljubav prema plesu. Kada su se preselili u Beograd, kratko je trenirala latino plesove, ali je ubrzo shvatila da to ne odgovara njenom temperamentu.
U klubu "Mladost" počinje da igra hip-hop. U početku je bila skeptična, pitala se da li će to moći, ali već nakon prvog treninga uviđa da sumnji nema mesta. Intenzivno vežba, što je joj je otvorilo vrata takmičenja.
Marinin debi bio je na Svetskom prvenstvu u plesu u Nemačkoj 2012. godine, što je, kako kaže, na nju ostavilo najsnažniji utisak. Na takmičenje je otišla bez očekivanja, jedino je želela da iskusi nešto novo. Ona objašnjava da je to bilo zvanično prvenstvo sveta, na kojem su se takmičili profesionalni plesači, ali i osobe sa različitim vrstama invaliditeta, samo u posebnim kategorijama.
- Bile su solo i duo kategorije. Ja sam igrala sama, a tom prilikom plesala sam pred pet hiljada gledalaca. Bilo je više krugova i nakon svakog je ostajalo manje takmičara na podijumu. U jednom trenutku nas je ostalo samo četvoro. Onda su počeli da proglašavaju pobednike i ja sam osvojila drugo mesto. Bila sam u šoku. Od uzbuđenja nisam znala ni gde da stanem prilikom dodele medalja- priča Marina.
Od tada se svake godine takmiči na brojnim takmičenjima. Prošle godine je sa drugaricama Selmom i Esmom osvojila treće mesto ponovo na svetskom prvenstvu.
Planovi su joj da nastavi da se bavi plesom i slikarstvom, ali pre svega želi da se usredsredi na grafički dizajn i obnovi znanje iz te oblasti, za šta se inače školovala, s ciljem da nađe posao u struci. Uporedo s tim Marina svakodnevno učestvuje u aktivnostima i radionicama u udruženju dece s invaliditetom "Plava školjka". Provodeći vreme s drugom decom, ona priča o svom iskustvu i daje im savete.
- Trebalo bi da nađu nešto što ih zanima i usrećuje. Ne mora to da bude ples, mogu da pišu poeziju, da vode blog, što je sada "in". A što se tiče pogleda okoline, uopšte ne treba da obraćaju pažnju na tuđe poglede, reakcije, komentare, da li ih neko ogovara. To su prolaznici koje sada vide i možda više nikada i njihovo mišljenje uopšte ne treba da ih interesuje.
Ljubav i podrška porodice Marini su ulili samopouzdanje, tako da sa radoznalim pogledima okoline lako izlazi na kraj.
- Nikada mi se niko nije direktno rugao u lice. Ali kada sam bila mlađa, pre tinejdžerskog doba, ako bih čula neke komentare prolaznika, to bi me pogađalo u smislu, zašto bi oni meni bilo šta govorili ako se ja ne osećam kao osoba sa ivaliditetom. Ali sada mi je potpuno svejedno. Čak se i zabavim, ako recimo u punom autobusu vidim da se neko izvija i bulji u mene, tako automatski i ja počnem da buljim u njega ili nju, pa se i nasmejem, a ta osoba se onda postidi i skrene pogled. Tako radim već godinama unazad i fenomenalno se osećam.
Marinino mišljenje je da devojke danas vole da liče jedna na drugu i da su zbog toga čak spremne da idu "pod nož", sa čime uopšte nije saglasna.
- Po mom mišljenju najlepše je biti prirodan. U redu je ofarbati kosu, ali raditi nešto drugo na sebi potpuno je bezveze. Ja nikada ne bih radila ništa od toga, zaključuje naša sagovornica.
(M. Banjanović)