Ljiljana je heroina srpskog naroda: Bila misica, majka šestoro dece i dobrovoljac, a život je izgubila na Kosovu 1999. (FOTO)

Uskoro će godišnjica njene smrti, a ova rođena Kragujevčanka ostavila je, osim života, srpskom narodu i reči i pesme koje se ne zaboravljaju

Ljiljana Žikić, bila je Mis Srbije 1978-e, magistar organizacionih nauka i majka šestoro dece, a poginula kao dobrovoljac na Kosovu 1999. godine. Uskoro će godišnjica njene smrti, a ova rođena Kragujevčanka ostavila je, osim života, srpskom narodu i reči i pesme koje se ne zaboravljaju.

Kinezi snimaju film o bombardovanju Srbije: Dokumentuju zlo nastalo osiromašenim uranijumom

Preporučujemo

Ljiljana Žikić Karađorđević je rođena 9. marta 1957. godine u Kragujevcu gde je kasnije pohađala muzičku i baletsku školu. Bila je angažovana u dečjem pozorištu "Joakim Vujić". Kao devojka, pobedila je na takmičenju za Mis Srbije 1978. godine. Studirala je i diplomirala na beogradskom FON-u kao inženjer organizacionih nauka.

Iz dva braka, imala je šestoro dece. Ova neustrašiva žena, bila je spremna sve da žrtvuje. Poginula je 1. aprila 1999. godine u blizini sela Ljubenić prilikom obavljanja borbenog zadatka. Odlikovana je ordenom u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

Ljiljana je napisala pesmu "Braniću Srbiju i kad budem mrtva" koja je objavljena 26. aprila 1999. godine u listu "Svet" u kojoj je opomenula svoj narod da je važno da sačuvamo barem zrno stida u sebi.

Njena zbirka pesama "Kako ti je" posvećena je njenoj deci, koja čuvaju uspomenju na nju i njenu hrabrost.

Pročitajte pesmu "Braniću Srbiju i kad budem mrtva"

"I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k'o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati

ni grob mi neće reći da me nema.

Izniknuću svuda gde se miče cveće

gde vazduha ima i gde nema, tamo

za sve ću biti i za šta se ne zna

i za ono kol`ko možemo da znamo.

Stražar ću biti surovi i strašni

tuđin i lopov da stalno plaši

jer Srbin ne može da se zove robom

Srbija tu su svi vekovi naši.

Čuvaću granicu srpske zemlje moje

oprost za grumen neću dati nikom.

Moje će ruke hleb svakom da nude,

al` Srbiju nikad, to je sve što imam!

Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,

zbog njih će pogača i otrov da bude.

I kad umrem ja ću nogom opet stati

da stojim k`o hrabra i visoka stena

pogled će večno granicu da prati,

ni grob mi neće reći da me nema!"

(Telegraf.rs)