Ispovest doktorke Vesne kojoj su se 13 sati u avionu borili za život: Videla sam beskrajno nebo sa puno iskrica, nisam znala da li sam živa ili mrtva (FOTO)

Toliko joj je bilo loše da je samo želela da zaspi i da sve to prestane. Želja joj se ispunila

Kada se vraćala sa egzotičnog putovanja iz Argentine, Nišlijka doktorka Vesna Ignjatović iz Niša nije ni slutila da će se suočiti sa jednim od najtežih dana u svom životu. Nakon 12 sati leta dobila je plućnu emboliju visokog rizika. Borba za život trajala je 13 sati, a direktno sa aerodroma prebačena je u šok sobu Urgentnog centra Beograd, gde su se lekari za njen život borili 18 dana.

Samo se mi Srbi nismo uplašili balističke rakete: Naši ljudi koji su bili na ostrvu, pričaju kakva je panika zavladala na Havajima

Preporučujemo

Sada, dva meseca od kobnog leta, doktorka Ignjatović se oseća mnogo bolje i govori o najdužim satima svog života. Nakon 12 sati nekretanja u avionu, probudio ju je jak grč u levoj potkolenici, Kad je videla tečena stopala, shvatila je da se uspavala i da je nekretanjem obustavila normalnu cirkulaciju u nogama. Zbog toga je došlo do pojave otoka.

- Ustala sam da prošetam do toaleta i nakon nekoliko koraka osetila vrtoglavicu, neverovatnu mučninu, nedostatak vazduha i jako lupanje srca. Nakon desetak metara sam jednostavno pala, izgubivši svest. Posle 3-4 min stjuardese i moja prijateljica uspele su da me povrate, ali imala sam osećaj da sam jedva živa jer nisam imala snage ni da sedim - rekla je doktorka za Niške vesti.

Mislila je da će joj nakon povraćanja biti bolje, ali taj dodatni napor samo ju je još više iscrpeo i ponovo je izgubila svest.

- Tad su me položili na pod mini kuhinje i tu sam ležala, ni živa, ni mrtva. Pozvala sam Boga u pomoć, jer imam dogovor sa njim da ja pomažem drugima, a on će pomoći meni, onda kad sama sebi ne mogu da pomognem - priča Vesna.

PITALA SAM SE DA LI SAM ŽIVA ILI MRTVA

Toliko joj je bilo loše da je samo želela da zaspi i da sve to prestane. Želja joj se ispunila.

- Napokon je sva teskoba nestala, napokon sam usnula beskrajno, prekrasno belo nebo sa puno iskrica. Bio je to prekrasan osećaj olakšanja. A onda sam osetila strašnu hladnoću (stavili su mi ledene obloge po celom telu), ponovo sam čula neke glasove i nerazgovetne reči na nekom nepoznatom jeziku. Sećam se da sam se pitala jesam li mrtva ili živa? "Moraš da otvoriš oči", govorila sam sebi, "ako su iznad tebe, znači da si živa, ako su ispod, onda si krenula tamo gde nisi planirala" - priča.

Teškom mukom, uspela je kroz trepavice da vidi neke ljude u magli iznad glave.

- Dobro je, još sam na zemlji. Živa sam. I tako je ta agonija trajala skoro dva sata, dok avion nije sleteo u Istanbul. Prilikom sletanja preneli su me na najbliže sedišta aviona kako bi me vezali zbog sletanja. Glava mi je klonula na stranu i ja sam pored sebe videla čoveka u belom od glave do pete sa milim osmehom ohrabrenja. Ponovo sklapajući oči pomislih: "Evo anđela, došao po mene".

Kad je avion sleteo, otvorila je oči ponovo i shvatila da je to bio Arapin u belom, sa istim onim blaženim osmehom i dalje.

Kada je napokon stigla u beogradski Urgentni centar i kada su doktori videli snimak pluća, sve je bilo jasno: nalazi su govorili o obostranoj plućnoj emboliji visokog rizika.

- Odmah su me "bacili" u krevet, priključili kiseonik, infuziju sa heparinom, stalni monitoring srca i pravo u šok sobu koronarnog odeljenja Urgentnog centra gde sam ostala 18 dana pod stalnim nadzorom naboljih doktora koji su se borili za moj život - kaže Vesna.

Sigurna je da je ovo bila jedna od najvažnijih lekcija u njenom životu. Mnogo je bilo znakova pored puta koje nisam umela da protumačim dok se ovo nije desilo. Mislim da nije greška u mojoj hiperaktivnosti i neverovatnoj potrošnji energije već u njenoj preraspodeli. Kao konj, stalno sam sebi tovarila i šta treba i šta ne treba, da sam na kraju postala magarac. To sam uvek činila da bih pomogla drugima ne vodeći mnogo računa o sebi. Uvek sam radila sve što MOGU. Od sada ću raditi samo što TREBA . Tako ću biti od veće koristi i sebi i drugima.

Ovom svojom pričom želim da skrenem pažnju na ono sto nažalost aviokompanije misle da nije bitno,a to je kretanje za vreme leta, verovatno neznajući da je najveća hospitalna smrtnost u svetu upravo plućna embolija.

(Telegraf.rs/Niške vesti)