Ko je kriv za smrt malog Uroša i koliko je majka odgovorna za nezapamćenu tragediju?

Niko nije utvrdio kakvo je bilo emotivno stanje deteta posle smrti oca i odlaska majke

Koliko bismo samo voleli da se protekla subota nije dogodila i da odeljenje drugog razreda u Osnovnoj školi "Nikola Tesla" u Skeli kod Obrenovca nije ostalo bez jednog đaka. Koliko bi bilo lepo da je dan bio obasjan suncem, koje bi istopilo sve probleme koje ne možemo da rešimo. I nama, matorima, često zatreba pomoć, zato i nismo, zauzeti svojim brigama, shvatili da je jednom dečaku potrebna, da pati u tišini i nemo plače.

Ko je zapravo stavio omču oko vrata malom Urošu iz Obrenovca?

Preporučujemo

A devetogodišnji Uroš je, pričaju sada njegovi drugari, "često bio tužan". "Nije se nikada i nikome žalio i bio je tih, ali tugovao je što ga niko neće". "Možda je zato na likovnom crtao i bojio sve u crno", pišu Novosti, a mi dodajemo da mu je sigurno sve tako i izgledalo, crno i kao da nema izlaza. Jer kako tražiti ljubav tamo gde je nema? I zašto je tražiti kada ona treba i mora da se podrazumeva?

Shvatila je i učiteljica i pozvala deku na razgovor. Jer u školi je, objašnjavaju, imao svu ljubav i podršku.

UJACI I TETKE ZAMENA ZA MAME I TATE

U slučajevima kada maloletna deca na tragičan ili sličan način ostanu bez roditelja u velikom broju slučajeva brigu o deci preuzima neko od srodnika, ujaci, tetke, stričevi, babe i dede, koji žele i koji su podobni da obavljaju tu ulogu, jer je u najboljem interesu deteta da odrasta u porodičnom okruženju. Dužnost staratelja može da se poveri nekom od srodnika, koji ispunjava zakonom propisane uslove, koji je motivisan i želi da bude staratelj, navode za Telegraf iz Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu.

Kada ne postoje bliski srodnici, kada ne žele, ne mogu ili su neadekvatni da se staraju o deci, deca se smeštaju u hraniteljske porodice, a ukoliko nema hraniteljske porodice u ustanovu socijalne zaštite.

PREVAZILAŽENJE GUBITKA

Centar za socijalni rad kao organ starateljstva nastavlja da prati odrastanje dece u srodničkim i hraniteljskim porodicama ili u ustanovama, da im, shodno potrebama finansijski pomaže, kao i da pruža svu neophodnu psihološku i stučnu podršku, kako deci tako i njihovima starateljima, kako bi traumatični događaj gubitka roditelja prevazišli što lakše i sa što manje negativnih posledica.

Ali, nažalost pošto je Gradski centar za socijalni rad u obavezi da čuva poverljivost ličnih podataka i informacija o korisnicima, javnost ne može da zna detalje konkretnog slučaja kao što je ovaj.

Pošto ne znamo detalje oko ove tragedije, ne možemo da znamo ni kome je dete bilo povereno na staranje. Ako je majka bila staratelj, onda tu postoji odgovornost, navodi za Telegraf advokat Radiša Roskić. Lice kome je dete povereno na staranje je i izvor njegovih prava i obaveza. A, ako je majka bila izuzeta iz tih obaveza, onda nema njene odgovornosti.

Na sahrani je, prenose beogradski mediji, jecala da "voli dete, ali da nije mogla da ga povede sa sobom".

EKSTREMNE SITUACIJE

Iako je Gradski centar za socijalni rad imao dečakovu porodicu u evidenciji, posle pogibije oca, oni, navodno, nisu bili upoznati sa činjenicom da ga je majka ostavila, navode Novosti. Iz Centra se nezvanično saznaje da je škola u obavezi da prijavi slučajeve kada su u pitanju zlostavljanje, zapuštanje i zanemarivanje deteta, ali samo ako je reč o "ekstremnim situacijama". A kakvo je bilo emotivno stanje deteta posle smrti oca i odlaska majke, izgleda niko nije utvrdio. I opet ćemo ostati bez odgovora.

Nek nam ovo svima bude nauk, zagrlite maleno biće, ako ste dovoljno srećni da ga imate, pokažite mu koliko ga volite, ljubite ga često i mnogo. Mada izgleda ima nekih koji tako misle, neće se deca pokvariti i razmaziti od tolike ljubavi. Kako je napisao jedan čitalac u komentarima na tekst o dečaku "volim svog sina najviše na celom svetu i ma koliko bio neraspoložen ili umoran, njegov iskreni zagrljaj i poljubac me odmah oraspolože i još kada mi kaže da diše za mene, najsrećniji sam čovek na celom svetu". Nijedan komentar više nije potreban...

Umesto da ga spremaju za školu, porodica je poslala Uroša na sasvim drugu stranu. Tamo daleko, kod tate. Dečak je sahranjen u utorak, a kovčeg s njegovim telom nošen je na rukama od kuće do groblja. Sanduk je prekriven očevom jaknom koju je Uroš tako često grlio i celivao.

(Telegraf.rs / J. Vučić)