Sutra je školska slava Sveti Sava i veliki pravoslavni praznik: Drevne srpske običaje prekinuli su komunisti (FOTO)

Školski odbori su po varošima i selima određivali ugledne i poštene domaćine za svečare

Princ Rastko Nemanjić, monah Sava, prosvetitelj i državnik, prvi poglavar Srpske pravoslavne crkve koga danas o „Savindanu“ svekoliki srpski rod i pravoslavne crkve proslavljaju širom vaseljene, „pamćen je i slavljen nekoliko vekova, a nepravedno i neopravdano zaboravljen i prećutkivan nekoliko decenija“.

NARODNA LEGENDA: Stopa Svetog Save u kamenu na planini Jelici je sveto mesto za sve vernike

Preporučujemo

Zapisano je da je Savindan (27/14. januar, dan smrti Svetoga Save) kao školska svečanost proslavljen 1735.godine, kao i to da su toga dana u Sremskim Karlovcima đaci oslobođeni nastave i pozvani da se na svečanostima mole Svetom Savi odajući poštovanje njegovom prosvetnom radu, kao prvom srpskom književniku i piscu, stvaraocu prve knjige na srpskom jeziku.

Na inicijativu Zemunskog prote Jeftimija Ivanovića 1812. godine osnovan je školski fond sa namenom da se „Sveti Sava ima obeležavati svake godine kao zaštitnik srpskih škola“.

Savindan je kao školsku slavu naredbom ozvaničio knez Miloš Obrenović 1823.god. On je „naterao i trgovce i zanatlije da slave i Savindan“, što je važilo i za grčke trgovce u Beogradu, nakon kneževe opaske „Zašto vi njega jednoga da ne znate kad mi znamo tolike vaše svece“.

Prva proslava sa besedom o Svetom Savi i priredbom održana je 1839. godine u Liceju u Kragujevcu.

Knez Mihajlo Obrenović je 1841.godine doneo zakon o obavezi škola da svake godine proslavljaju Svetog Savu kao školsku slavu.

Savindan su sa nestrpljenjem očekivala i deca i odrasli. Školski odbori su po varošima i selima određivali ugledne i poštene domaćine za svečare.

Njihova dužnost je bila da obezbede znamenja srpske slave: slavsku sveću, slavski kolač i žito i da spreme ručak ili večeru za sve goste i nastavnike. Slava je započinjala sečenjem kolača i pevanjem himne Svetome Savi „Uskliknimo s ljubavlju“, nakon čega bi svečar komadom slavskog kolača predao slavu, svečaru za sledeću godinu.

Pored svečara cele škole u nekim mestima su određivani svečari po razredima kako bi svi učenici dobili poklon, koji se satojao od komadića slavskog kolača, žita, drugih slatkiša, suvog i južnog voća. Proslava bi se nastavljala priredbom, pozdravnim govorom direktora škole, govorom o životu i delu Svetoga Save, onda bi najbolji učenici deklamovali (recitovali) pesme o Svetom Savi, narodne i rodoljubive, izvodili skečeve i igrokaze. Za najbolji sastav o Svetom Savi žiri je dodeljivao učenicima svetosavske nagrade.

Mnogi gosti bi donosili darove ili dobrovoljne priloge u novcu koji su se koristili za izdržavanje škole i siromašne učenike. Priredbe koje su održavane u salama svečano ukrašenim, ćilimima i slikom ili ikonom Svetog Save, ukrašenom vencem zimzelena, završavane su kolom, igrankom ili balom. U selima su priređivana narodna veselja, gde su ugledni i imućniji domaćini pripremali gozbu za sve donoseći „čast“: pogače, pečene kokoške, kolače, voće kako bi i najsiromašniji osetili radost toga dana.

Dolaskom komunista na vlast 1945. godine, Sveti Sava se nije službeno slavio. Da li slučajno ili namerno, Savindan je padao u vreme zimskog raspusta. Neugasiva luča Svetosavlja je izašla iz škola, ali nije prestala da gori. Odvažni i smeli su javno, a mnogi krišom odlazili o Savindanu u crkve i manastire, gde je sveštenstvo i monaštvo sa posebnom radošću, slatkišima, suvim i južnim voćem darovalo decu.

Sveti Sava, školska slava, je ponovo vraćena u škole 1990. godine, kao i tradicionalni način proslave. Prema školskom kalendaru Ministarstva prosvete Republike Srbije Savindan je radni, ali nenastavni dan.

U crkvenom kalendaru ovaj datum obeležen je crvenim, što znači da se ne rade kućni poslovi.

(S.S.)