Mile je otvorio prvu piceriju u Jugoslaviji: Uradio je to u trenutku kada je prvi put probao parče pice koje mu je bilo odvratno i kada je ta reč bila bezobrazna (FOTO)

Italijansko jelo je toliko postalo popularno među Novosađanima da se u redu čekalo i po dva-tri sata

Prošlo je gotovo 45 godina otkad je Milorad Stošljević poznatiji kao Mile Pica posetio Italiju i odlučio da baš u Novom Sadu, u blizini zgrade socijalnog, otvori prvu piceriju u Jugoslaviji.

Piroćanka pravi picu s čvarcima: Ovaj specijalitet će vas naterati prste da poližete (VIDEO)

Preporučujemo

Posle dve decenije života u Americi, Mile vidi kako se sve promenilo, od finansijskog stanja pa do međuljudskih odnosa. Uostalom, kolika je promena u pitanju, govori i anegdota da su se ljudi, nakon što je te 1973. godine otvorio piceriju, stideli da kažu šta žele da naruče, jer je reći "pica" bilo "bezobrazno".

Imamo najluđe naručivanje pice u Srbiji: Prodavačica nije znala verovatno šta ju je snašlo (VIDEO)

Zbog toga su, kad bi želeli da "naruče onu stvar", govorili jednostavno da im se jede "mala", "srednja" ili "velika".

U razgovoru za 021.rs Mile kaže da je ideja da otvori piceriju u Novom Sadu s početka sedamdesetih bila suluda.

- U to vreme smo odlazili u Trst i jedan prijatelj me odveo na picu. Ja ništa odvratnije nisam probao. Toliko mi se dopala (smeh). Ali vidim da je to dobra ideja, svi je jedu. Bio sam klinac tad, imao sam 19 godina, ograničen u finansijskim sredstvima. Otac i majka su mi govorili da to ne dolazi u obzir, pitali se da li sam normalan. Drugari su me zezali, jer u ono vreme nisi ni mogao da izgovoriš reč 'pica'. Ipak sam pokušao i sve što sam uložio u piceriju bilo je isplaćeno u prvih nekoliko dana. Kako nisam imao dovoljno novca, od komšiluka sam pozajmiljivao tanjire. Neko je dao pet, neko tri-četiri, sve je bilo različito. Posle sam napravio štos, pa sam uvek kupovao različite tanjire - priča Mile o svojim počecima.

Na početku rada, kaže, nije bilo prijatno, jer bi ljudi probali picu i ostavljali. Uz male korekcije i prilagođavanja ukusa ovom prostoru, "bezobrazna" reč pica postala je popularna među Novosađanima.

Ipak, u svom vrtoglavom uspehu, Mile nije zaboravio na prijatelje koji su mu pomagali. Zbog toga se zahvaljuje, kako kaže, dobrom društvu, kao što su Đorđe Balašević, ali i svita tadašnje FK Vojvodine, predvođene legendama kluba kao što su Ratko Svilar i Slobodan Bobe Pavković.

Sticajem okolnosti, Mile Pica je postao i, kako sam priznaje, dete još jednog čuvenog novosadskog ugostitelja - Đorđa Stanisavljeva, poznatijeg kao Bata Pežo.

- Kada sam išao u Čelarevo, slupao sam automobil i morao sam da idem u bolnicu. Bata je napustio svoju kafanu i odvezao me. Tada smo se upoznali. Posle toga, pa do njegove smrti, nismo se razdvajali - priseća se naš sagovornik.

Italijansko jelo je toliko postalo popularno među Novosađanima da se u redu čekalo i po dva-tri sata. Za piceriju, a kasnije i za čuvenu diskoteku "Točak" u Petrovaradinu, vezano je mnogo anegdota. Neke od njih, poput upravo one o bezobraznoj reči "pici" pričao je Balašević na svojim koncertima. Jedna od anegdota koja govori o jazu generacija, dogodila se i kada je stariji bračni par ušao u piceriju na burek.

- Pošto se picerija nalazila kod socijalnog, ljudi bi navraćali dok čekaju na red. Jednom su ušli baba i deda i tražili burek. Ja, da bih se malo našalio sa njima, kažem da nemam burek, ali imam picu. Deda zbunjen, okreće se prema babi, ne zna da li je dobro čuo ili nije razumeo. On opet pita da li može burek, ja mu opet kažem da nema, ali da ima pica. Onda je on rekao da nisam normalan, pokupio je babu, govoreći kako su svi mladi ludi i šta mi to njima nudimo da jedu - objašnjava Mile.

Kada je 1981. godine odlučio da proširi posao i otvori diskoteku "Točak", tada najveću diskoteku u Jugoslaviji, Mile nije računao na rivalstvo između Novog Sada i Petrovaradina. Preći Varadinski most bio je praktično podvig.

Kakva je situacija vladala govori i to da su se na mostu mogle kupiti cigle. Za svaki slučaj i "nužnu samoodbranu". Kako bi rešio taj problem i kako bi omogućio da mladi dolaze iz Novog Sada u Petrovaradin da se provedu, a ne da se tuku, Mile je jednostavno otišao u Petrovaradin i pitao - ko je glavni.

- Preporučeni su mi braća Topić. Nađem ih, sednem sa njima i pitam ih da li su zainteresovani za rad. Oni kažu da jesu, a ja ih pitam da li mogu da reše problem da klinci iz Petrovaradina ne prave problem deci koja dolaze iz Novog Sada. Mi smo bukvalno u jednom danu, sa tri brata Topića, pomirili Petrovaradin i Novi Sad i rešili da nestanu svi ti problemi koji su bili nagomilani - prepričava svoju metodu novosadski ugostitelj.

"Točak" su umesto diskoteke, nazivali "restoteka", jer se na jednom mestu nalazio restoran, picerija i diskoteka. Odakle ideja da postane baš "restoteka", Mile nije siguran, ali moguće je da u svemu udela ima i Balašević.

Kakvu je popularnost "Točak" imao govore i svedočanstva da se Petrovaradin po otvaranju diskoteke pretvorao u parking. Dolazili su ljudi iz svih krajeva Jugoslavije.

Novosadski hoteli, kako kaže, bili su popunjeni ljudima iz Sarajeva, Zagreba, Ljubljane,... A u "Točku" su imali šta da vide i čuju.

Goran Bregović, Zdravko Čolić, Bora Đorđević, Rade Šerbedžija, Oliver Mandić i ostatak tadašnje pop-rok scene nije dolazio u Petrovaradin samo da bi nastupao, nego i da bi se družio. Iako su bili česti gosti, Mile je, bez obzira na sve, imao pravilo kojeg se uvek pridržavao.

- Bilo ko da dođe, ja sam stajao sa njima dok se ne oslobodi neko mesto. Nisam dozvoljavao da neko bude dignut sa stola, da bi seo neki Bregović, ja ili bilo ko drugi. Bez obzira na to da li je bio klinac ili stariji, svi su bili ispoštovani do kraja. To je bilo jedno drugo vreme. Poštovali smo se i postojao je kodeks kojeg smo se pridržavali. Ako bi neko pravio probleme, sami prijatelji bi ga izvodili napolje da to ne bi radio u 'Točku'. Događalo se da deca, devojčice od 15, 16, 17 godina ostanu bez prevoza kući, pa bih ja organizovao moje konobare da ih voze kući u dva ujutru. Onda bi roditelji zvali sutradan i zahvaljivali se - dodaje Mile za ovaj portal.

Period u kom je Jugoslavija imala razloga da dolazi u Novi Sad trajao je tokom osamdesetih. A onda su došle devedesete.

Po Miletovim rečima, počeo je rat koji nije bio njegov. Između ostalog, u "Točak" su počeli da dolaze oni koji ne bi trebalo da su tu. Iz straha da se ne dogodi neka neprijatnost, odlučuje da privremeno zatvori najpoznatiju diskoteku iliti restoteku u Jugoslaviji.

- Međutim, ispalo je da sam zatvorio na duže vreme nego što sam očekivao. Tada sam sa porodicom otišao u Ameriku, gde sam se bavio najlepšim poslom na svetu, mojim ćerkama. Ja sam u Orlando odlazio ranije, jer sam se bavio skijanjem na vodi. Boravak tamo mi je prijao, ali nisam imao cilj da odem tamo za stalno. Desio se splet okolnosti, tako da sam 20 godina proveo u Americi. Sa svojom suprugom i ćerkama sam proveo prelepih 14 godina na Sportskoj akademiji Nika Bolitijerija. Ali, Novi Sad me uvek vukao. Sve najlepše što mi se ikad desilo u vezi je sa Novim Sadom - iskren je Mile.

Nakon života u Americi, Milorad Stošljević se pre nekoliko godina vratio u Novi Sad, a sada je rešio da ponovo otvori piceriju.

Kaže da mu je puno srce što je opet u Novom Sadu i zaključuje da je tokom godina napredovao, pa da "tanjiri u piceriji više nisu različiti, nego isti".

(Telegraf.rs / 021.rs)