Žena mi je negde na ulici, na heroinu je! Ja ću ovde dati sve da izdržim. Zbog ćerkice! Posetili smo "Zemlju živih", gde je svaka priča teža od prethodne (VIDEO)

- Jedan jedini uslov je da se onaj koji dolazi na pravi način upozna sa programom, da zna na koji način ovde stvari funkcionišu i da prepozna svoj problem - kaže koordinator centra Andreja Jovanović

Mestašce Čenej nadomak Novog Sada poznato je kao salaško naselje u kome se može uživati u autentičnom ambijentu, hrani i piću, a poznato je i po aerodromu sa zemljanom pistom. Na izlazu iz samog naselja zemljani put vodi do izolovane, prve od šest kuća terapijske zajednice "Zemlja živih" u kojoj trenutno boravi 25 štićenika, većina bivših narkomana, koji su odlučili da molitvom i radom promene svoj život.

KAKO U SRPSKIM MANASTIRIMA LEČE NARKOMANE: Jedan je zbog brutalnih metoda lečenja zatvoren, sad spas traže u Zemlji živih

Pogledajte video:

Posetili smo ih. Za nešto više od sat vremena stigli smo do izlaza za Temerin gde nas je čekao koordinator centra Andreja Jovanović, jer bi teško sami pronašli posed manastira Kovilj u nenaseljenom delu na izlazu iz Čeneja.

Na prostranom imanju u zgradi bivše osnovne škole na salašu dočekalo nas je znatiželjnih 25 duša s prosekom od 30 godina. Neki od njih nemaju nikog, neko ima ženu, neko decu, neko i jedno i drugo... ali nebitno, svi oni, kako ćemo kasnije čuti, u isto vreme ustaju, nameštaju krevet, rade, obeduju i ležu, i svi dele istu muku - kako da se reše svog poroka. Da li je to droga, alkohol, kocka ili nešto treće, nebitno je, kao i to ko je koje veroispovesti ili socijalnog statusa.

GARANCIJA NE POSTOJI, ALI ANĐELI ČUVARI DA

Svi su tu na dobrovoljnoj bazi, osim mladića od 17 godina koga su doveli roditelji. I svima je dovoljna dobra volja. Ništa više. Niko ne treba da garantuje da će boraviti tamo tačno određeno vreme. I može da ode kad god poželi.

- Jedan jedini uslov je da se onaj koji dolazi na pravi način upozna sa programom, da zna na koji način ovde stvari funkcionišu i da prepozna svoj problem. Savetujemo svakom da obavi lekarske preglede i uradi detoksikaciju u medicinskim ustanovama pre ulaska u program zato što se kod nas rehabilitacija sprovodi bez upotrebe psihoaktivnih lekova. Mada imamo saradnju sa KC u Novom Sadu i Beogradu i ko god želi da prođe detoksikaciju, oni mu izlaze u susret - objašnjava koordinator Jovanović i dodaje da je jedan od razloga što je boravak u zajednici besplatan taj da bi svi imali jednak tretman.

Sreli smo tamo i anđele čuvare. Ali ne one nebeske iz dečjih priča, već one momke koji su duže od šest meseci u programu i koji znaju način na koji zajednica funkcioniše i kako da pomognu kroz vršnjačku edukaciju, pa su usmereni prvih šest meseci na svakog ko tek dođe.

Prvih šest meseci svi su mlađa braća i imaju obavezu da uvek budu sa nekim starijim, a nakon šest meseci svaki od njih postaje stariji brat. Ne postaje baš svaki stariji brat anđeo čuvar.

Uz hijerarhiju i apstinenciju, pošto su cigarete zabranjene, a dozvoljena tek jedna kafa dnevno, rad i molitva su najbolji lek protiv poroka.

- Lične obaveze su jedna vrsta terapije u okviru programa i one se ispunjavaju svakodnevno. Jednom u tri meseca svi zajedno sednu i o svakom pojedinačno iznesu svoja razmišljanja o njegovim negativnim osobinama. Kada o jednom momku svi daju stav, odredi mu se lična obaveza koju on ispunjava tako što je tokom dana obavezan da je prepoznaje. Na primer, kod obaveze - Kada sam pobedio svoju gordost i kada sam bio bezobrazan, svako veče treba da ustane i da kaže kada je u toku dana pobedio svoju gordost i kada je tačno bio bezobrazan - otkriva Jovanović.

Akcenat je, kako kaže, na zajedničkom životu, na socijalnoj inteligenciji, na normalnom ponašanju, na obučavanju za samopomoć i pomoć drugima jer "koliko se neko osposobi za to, biće mu lakše da se nakon završetka programa pripremi za život u kome će biti zadovoljan".

Prošetavši po imanju videli smo muškarce kako brinu o stoci i živini i vrše popravke na novoj zgradi u kojoj su radionica i učionica. Svako od njih je bio angažovan na nečemu. I svi su bili posvećeni.

- Radna terapija je još jedna od važnih aktivnosti u cilju rehabilitacije. Radi se striktno u terapijske svrhe, ne proizvodimo ništa. Kroz boravak u programu svi prođu sve radne obaveze koje se kreću od najjednostavnijih kao složenijim sa više odgovornosti. Dakle, krug oko kuće podrazumeva čišćenje kruga oko kuće, učionica se odnosi na čišćenje učionice, pomoć u kuhinji je pomoć kuvaru... Svi su u obavezi da prođu kuuhinju i sami sebi spremaju hranu, sami mese hleb. U bašti i životinjama imaju priliku da ono što proizvedu stave na trpezu i da se sa tim hrane - ističe Jovanović.

Zajednica je koristila iskustva drugih terapijskih zajednica koje postoje u Evropi i regionu i prilagodila ih našem mentalitetu i potrebama. Otuda i osude, koje su vidno istaknute na tabli na ulazu u glavnu zgradu, uredno pored radne terapije i ličnih obaveza. Pored svake stoji nečije ime.

- Osude su još jedna vrsta terapijske aktivnosti, nešto što omogućava otvoren i iskren odnos prema braći. S obzirom na to da nikakva vrsta fizičkog kontakta, ni sukoba nije dozvoljena, međusobne nesuglasice u grupi se rešavaju na taj način. Svako je u obavezi sutradan, a ne kad je u afektu, da nasamo sa bratom podeli šta ga je osudio u toku jučerašnjeg dana, a ovaj da ćuti i sasluša ga. Ide se na to da se sagleda ne samo krivica onog drugog, nego i lična krivica. Kroz osude se potencira i gradi jedan iskren odnos i predupređuje se produbljivanje ozbiljnijeg sukoba - kaže Jovanović koji svake nedelje dolazi iz Novog Sada da ih obiđe.

Za osećaj lične krivice i druge vrste sukoba zaduženi su terapeuti, kako kroz individualnu, tako i kroz grupnu terapiju.

Gde ima osuda, ima i sudova. A da se disciplina i autoritet strogo poštuju na imanju gde nema čuvara, potvrđuje i to što nas je tokom razgovora sa koordinatorom više puta prekinulo kucanje na vrata koje je tamo obavezno. Psovanje nije dozvoljeno i svako ko opsuje, dužan je da uveče ustane i zamoli braću da mu oproste i kaže da će prati jedan dan sudove. Iskustvo je tamo pokazalo da momci nakon toga vrlo brzo prestanu da psuju.

- Sportske aktivnosti su obavezne svaki drugi dan, a ko ne želi da se bavi sportom, on mora da radi. Nikome nije dozvoljeno da odmori na dva, tri sata popodne. I popodnevna kafa je luksuz. Svaki trenutak je precizno isplaniran - naglašava koordinator.

PRVA PROVERA POSLE 6 MESECI

Štićenici tek nakon šest meseci boravka imaju jedan dan organizovano da provedu sa svojom porodicom. Porodica u međuvremenu kontaktira sa vaspitačima i dobija informacije od njih. Posle godinu dana ide prva provera, odnosno dopust na koji se ide na tri nedelje kući. Nakon toga na svakih pola godine idu kući na po tri nedelje.

- Taj kontakt sa spoljnim svetom, nakon perioda bez telefona, računara i televizije ih zbuni jer je svako od njih u zajednici suštinski usmeren na to da ne može da beži od sebe. Nakon godinu dana bi trebalo da je neko dovoljno stabilan da može da se vrati u svoju sredinu koja je bila od rizika po njegovu bolest zavisnosti i da proveri sebe.

Iznenadila nas je biblioteka na ulazu u kuhinju. Ni velika, ni mala, ali obiluje verskom literaturom. Molitva je obavezna, kao i post, bez obzira što su vrata zajednice svakome otvorena. U trpezariji mnoštvo ikona, zbog čega više liči na neku crkvenu prostoriju nego na mesto gde se obeduje. A na zidu trpezarije stihovi iz Jevanđelja.

- Jednom mesečno svako ima obavezu da svakodnevno nađe neki stih u Jevanđelju i to se tog dana čita. U isto vreme ovi stihovi treba da daju asocijaciju na nečiji prethodni život i okolnosti. Lečimo smislom i trudimo se da svi zajednički pronađemo smisao u Jevanđelju, dakle u Hristu ne bismo li se tako suočili sa svim teškoćama koje smo imali, trudeći se da živimo u vrlini i onome što nas Hrišćanstvo i crkva uči  - priča Jovanović dok se spremamo da sednemo za sto i započnemo molitvu pre ručka koji su momci spremili.

IDEJA

- Za 12 godina tamo je boravilo preko 2.500 ljudi. Negde svaki šesti uspe da izdrži program koji traje između dve i tri godine.

Mnogo njih je dolazilo po pomoć u manastir Kovilj kod oca Branka Ćurčina koji sada rukovodi čitavim projektom. Mitropolit zagrebačko-ljubljanski dr Porfirije, tada je bio iguman manastira Kovilj. Otac Branko i dr Porfirije pružali su zavisnicima utočište i pokušavali da im pomognu. Ubrzo su uvideli da im odgovara taj ambijent manastira, ali su vremenom shvatili da monasi nisu dovoljno osposobljeni za takvu pomoć, te su osnovali prvu terapijsku zajednicu u Čeneju 2005. godine. U razrušenoj školi boravila su najpre tri, pa četiri, pa pet momaka...

Sada u okviru Centra za psihosocijalnu rehabilitaciju i resocijalizaciju od bolesti zavisnosti "Zemlja živih"postoje četiri terapijske zajednice, tri su za muškarce (Čenej, Vilovo, Brajkovac) i jedna za žene u Krčedinu.

Oduševila nas je bašta i plastenik. Čak i humus proizvode i poklanjaju.

Zgrada stare radionice koja deluje nedovršeno spolja bila je okružena muškarcima u radnim odelima koji su na njoj nešto popravljali. Iako nedovršena, unutra je više nego pristojna učionica u kojoj, kako su nam rekli, imaju prilike da prisustvuju edukacijama iz rada na računaru, engleskog jezika, pravljenja biznis planova, prijavljivanja na biro, slanja CV-ja, motivacionog pisma, sodarskog, užarskog ili stolarskog zanata, duboreza, pravljenja ikona...

Jako lepi radovi u duborezu na gomili uverili su nas da momci govore istinu.

Sudbine različite, ali izazovi zajednički

D. S. (32), iz Klisa kod Novog Sada imao je problem sa heroinom i svim drugim vrstama droge već od 12 godine. Ovo mu je treći pokušaj u zajednici u kojoj je sada 21 mesec.

- Autoritet i izolacija su mi bili najteži problem. Nisam mogao da prihvatim da mi stariji brat ukazuje na neke stvari, da mi govori šta da radim i kako da se ponašam jer došao sam sa 25 godina sa ulice. Pogotovo mi je bilo teško da slušam nekog mog vršnjaka za koga znam da je u istom problemu. Tek kasnije sam shvatio da mi je to od pomoći. Bio sam kući nekoliko puta i moja porodica i prijatelji su primetili da sam mnogo smireniji. Svestan sam da mogu da saslušam nekoga, da ne odgovorim i da ne idem na prvu. Naučio sam da mi je porodica najbitnija stvar.

N.M. (36) iz Beograda ne zna gde mu je žena, a dete mu je oduzeto. Rođeni brat koji mu je pomogao da dođe na lečenje, prijavio ga je dan pred ulazak u zajednicu Centru za socijalni rad koji mu je oduzeo dete. Ćerkica je za proteklih osam meseci koliko je N.M. u Čeneju, dodeljena na staranje njegovom ocu.

- Žena mi je negde na ulici, niko ne zna gde je. Na heroinu je i, što je najgore, ne želi uopšte da prestane da se drogira! Ja ću dati sve od sebe da izdržim zbog deteta kada izađem - počeo je svoju ispovest Beograđanin.

Nekada je imao svoj karate klub, radio poslove obezbeđenja, pratnje novca, moleraje... i na kraju svašta nešto da bi dobio svoju dozu. Potražio je pomoć i nakon prvih izazova, naučio ponešto.

- Susretao sam se sa tom nekom hijerarhijom za koju sam morao da naučim da je jedna od najvažnijih stvari koja vodi ovu zajednicu. Odmah je krenula da se ispoljava moja borba protiv autoriteta i puno mi je toga smetalo. Kako je vreme odmicalo, shvatio sam da sve ima svoje zašto i da je potrebno.

Đ. P. (36) iz Smederevske Palanke više puta je ostavljao drogu, sada je razveden i ne viđa ćerkicu koja je bila jako vezana za njega. Napustio je Ekonomski fakultet i odličan posao. Veoma je zadovoljan boravkom u zajednici.

- Teško je ovde, često čovek pomisli i da ide, smeta izolacija, nedostaje dete, porodica, ali onda braća kažu: "Nikad nemoj da zaboraviš kakav si bio kad si došao". Zaista to nikada neću da zaboravim. Rešio sam bio da se drogiram do smrti i da odem na metadonsku ili drugu supstitucionu terapiju i da se legalno drogiram jer više nisam imao ni volju, ni želju za životom. Sve mi je bilo ravno, pride što je neposredno usledio taj moj razvod i kompletan emotivni krah. Napravio sam preokret i odlučio da dođem ovde, što je najbolja odluka koju sam mogao da donesem. Osećam se fenomenalno i psihički i fizički.

Nismo odoleli, a da ne pitamo Đ.P. zašto se mnogi narkomani kunu u Boga?

- Duhovna komponenta je jako bitna za lečenje bolesti zavisnosti i to su mi savetovali i psihijatri i psiholozi. Do sad kad god sam se skidao, osećao sam da sam do pola završio proces i da mi nešto fali. Čini mi se da je i crkva prepoznala da može da pomogne u problemu zavisnosti. Kada čovek iskreno oseti i veruje u Boga, to mu pomaže da bude bolji.

(Slađana Vasić - s.vasic@telegraf.rs)