Život u banatskim selima: U selu nema ko da radi, a u gradu nema šta da se radi (FOTO)

- Bojim se da je sve manje ljudi koji su spremni da se uhvate u koštac sa teškim radom na selu - kaže Jovan Raičković

Tokom sve većih migracija mladih koji napuštaju seoska domaćinstva i zamenjuju ih životom na asfaltu, postoje i oni koji ne odlaze lako iz svog dvorišta. Suočeni sa brojnim problemima kao što su nedostatak kanalizacije, oronuli putevi i ulice, u nedostatku društvenih zbivanja, sela u okolini Kikinde opstaju zahvaljujući onima koji svoju dedovinu ne napuštaju.

15 članova porodice Tutić, bavi se stočarstvom 20 godina. Najviše vole ovce, a evo u čemu je tajna njihovog uspeha (FOTO)

Preporučujemo

Stanovnici sela kažu da posla u seoskim sredinama ima uvek, većina živi od poljoprivrede, mahom od ratarstva i stočarstva, što zahteva mukotrpan rad.

Mladi poljoprivrednik Nedeljko Grujić (28), svoju dedovinu nije napustio:

- Poljoprivredom se bavimo porodično, posao se prenosi sa kolena na koleno, otac je više posvećen poljoprivrednim radovima, dok sam se ja usmerio na transport koji je opet povezan sa poljoprivredom jer prevozimo sve vrste žitarica koje se kod nas uzgajaju. Odlučio sam da ostanem ne selu, jer smatram da je život mnogo kvalitetniji, proizvodimo svoje voće i povrće, hranimo se iz našeg domaćinstva. Najveći problem je što država ne podstiče malog poljoprivrednika, upravo zato imamo odliv mladih iz sela - kaže nam ovaj mladi i vredni poljoprivrednik iz Ruskog Sela.

Ni mladi stočar Bogdan Stipanović iz Sajana život na selu ne bi menjao za gradski. Ovaj vredni mladić bavi se isključivo stočarstvom, uzgojem svinja i kako nam je rekao posla ima od "jutra do mraka", samo što više niko ne želi da radi i živi na selu.

Gazdinstvo porodice Raičković koje se uspešno bavi stočarstvom i prozvodnjom mleka i mlečnih proizvoda nalazi se u Ruskom Selu. Jovan Raičković, nakon propasti kikindske firme "Hemik" u kojoj je radio rešio je da se okrene poljoprivrednoj proizvodnji, a kako nam je ovaj vredni čovek rekao, u selu posla uvek ima:

- Bojim se da je sve manje ljudi koji su spremni da se uhvate u koštac sa teškim radom na selu. Ako bismo danas kao naši preci mukotrpno radili po sistemu koji je mnogo bio teži od današnjeg, ne znam da li bismo istrajali kao oni u tom požrtvovanju. Kod nas je slučaj, kao i u drugim selima, mladi nam odlaze, pa se plašim da ćemo doći do one sintagme: "U selu nema ko da radi, a u gradu nema šta da se radi!"

Raičković tvrdi da u selu nema radne snage, pogotovo one kvalitetne:

- Trebalo bi napraviti velike promene, pre svega mislim na individualne promene kod svakog od nas, pa potom i sistem obrazovanja promeniti. Roditelji već po nekoj inerciji šalju decu na školovanje, a tek kad završe uvide da nisu spremni za rad - ističe Raičković.

Dobar primer mnogima su dali Dejan i Ilijana Midorović, mladi i fakultetski obrazovani ljudi koji su svoju sreću pronašli na selu. Odlučili su da iz grada pređu u selo i bave se isključivo ratarstvom:

- Nismo se dvoumili u odluci da život u gradu zamenimo životom na selu. Ovde smo ostvarili našu ideju o proizvodnji ekološkog goriva - briketa od slame. Kao energent za grejanje proizvodi se isključivo od poljoprivrednih ostataka - slame, soje i usitnjenog drveta - kaže nam Dejan Midorović, po struci veterinar.

Ilijana koja je završila Ekonomski fakultet u Beogradu, kaže da je život na selu ispunio sva očekivanja o srećnom i pre svega zdravijem životu, ali da radne snage nema i da je u sezoni teško naći kvalitetnog radnika.

- Proizvodnja briketa je sfera na koju smo se usmerili kao porodica. Nadamo se da ćemo uspeti da angažujemo ljude, da ih zaposlimo jer život na selu zahteva konstantan rad - kažu Midorovići.

I dok svakodnevno broj onih koji odlaze iz sela u grad vrtoglavo raste, statistika kaže da je u okolini Kikinde za poslednjih 16 godina "nestalo" čak oko 17.000 stanovnika, što je ravno jednoj manjoj opštini, najviše mladih u proseku između 30. i 33. godine napušta sela i odlazi u grad.

Za unutrašnje migracije selo - grad, razlozi su kako ekonomski tako i kulturni, ruralna područja su slabije povezana sa glavnim saobraćajnicama, dok se kao najvažniji faktor ističu male plate i siromašan društveni život.

(Dragana Ivanić)