Neispričana priča o deda Đorđu, čuvaru Zejtinlika: Lekari su me otpisali i vratili kući da umrem

Priča čika Đorđe da su ga našli na stazi, među belim mermernim spomenicima i gotovo beživotnog odvezli u bolnicu

Devedesetogodišnji čuvar srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu, deda Ðorđe Mihailović postao je deo istorije kako Srbije, tako i Grčke u kojoj je i rođen, pišu Novosti.

Preporučujemo

DEDA ĐORĐE DOBIO POMOĆNIKA: Poslednji Srbin na Zejtinliku zahvaljuje Srbiji!

Hoda povijen, s štapom čas u levoj, čas u denoj ruci. Sustigla ga starost. Kaže, oslabila pluća i srce. A žuri sa istom voljom i istim žarom, kao kada je pre 57 godina preuzeo brigu o Zejtinliku.

Priča nam čika Đorđe da su ga našli na stazi, među belim mermernim spomenicima i gotovo beživotnog odvezli u bolnicu.

Lekari ga otpisali. Mediji javili - umro je. A on se vratio da bude na Zejtinliku do kraja. Do poslednje trunke života. Kaže da nikada pre nije bio bolestan, ili to nije želeo da prizna, a onda je sedam meseci bio prikovan za bolničku postelju.

- Vratili su me iz bolnice. Kući, da umrem - kaže uz osmeh čiča Đorđe, dok ga pratimo od kapije Zejtinlika prema mauzoleju. - Sve je bilo pripremljeno. Porodična grobnica, ovde na srpskom vojničkom groblju, gde počivaju moji: deda Savo i otac Đuro - priča.

- Od njih sam preuzeo tradiciju čuvara groblja. Grobnica, u kojoj i ja treba da počivam... Naručeni su venci, sveće, sve. Pa, kad sam se pojavio, bilo je čudo. Došli i Grci da se sa mnom slikaju... Sa ovim koji je otišao, pa se vratio. A Srbi... Oni uključuju telefone, kažu: Đorđe, samo reci, reč. Jednu reč. Ako ti ne čuju glas, neće nam poverovati da si živ.

Smeje se, onda, on, čuvar Zejtinlika. Pokušava da se uspravi pod šajkačom, zateže uniformu koju mu je darovala Vojska Srbije. Staje pred spomenik, pred istočnu stranu.

Čudesno je ovo mesto, čudesna je snaga Đorđa Mihailovića.

(Telegraf.rs / Izvor: novosti)