Nekada su boce s gaziranim pićima zatvarane klikerima koji dihtuju: I danas to postoji na samo jednom mestu!
Kliker iz flaše ne može da izađe napolje, sem ako se ona polomi
Kako su zatvarane flaše sa gaziranim pićima pre nego što su počele da ih zatvaraju mašine? Kako je čuvan ugljen dioskid, CO2, unutar flaše? Kako je staro piće, klaker, spremano sa soda - vodom, moglo da ne "izlapi" u vreme kada nije bilo čepova kao što su današnji? Na vrhu boce bio je zaglavljen kliker!
Čuveni sodadžija, Dejan Milošević iz Jagodine, kaže da se klaker ovako zove zbog zveckanja klikera u flaši, dok se pije piće - klak, klak.
- Flašu je zatvarao taj kliker, a preko je bio uvezan celofan. Kada neko kupi klaker, morao je naglim potezom da izbije kliker iz grlića boce i on bi pao na dno. Često žene nisu mogle same da otvore piće - objašnjava Dejan.
Kliker iz flaše ne može da izađe napolje, sem ako se ona polomi. On se ubacuje u bocu još tokom njene izrade.
Takođe, kliker ne pada na grlić ni kada se flaša nagne i iz nje pije. U unutrašnjosti flaše, u gornjoj polovini, postoji mali žleb u koji kliker upadne pre nego što stigne do vrha boce i usta.
Ove boce su vrlo teške i staklo im je debelo. Kada se klaker popije, ista flaša se ponovo puni, na ručnim ili kasnije električnim mašinama za punjenje klaker boca.
Pri punjenju flašica je bila okrenuta grlićem nadole, a piće sipano pod pritiskom. Kada se punjenje završi, kliker "uleti" u grlić i u tom položaju ga drži pritisak ugljen dioksida iz soka.
Tako je flaša dihtovala. Sve dok kupac kliker ne gurne u flašicu i tako je otvori.
- Pošto se flaša puni pod pritiskom ne bi valjalo da kliker može da izleti napolje, jer bi mogao da ubije čoveka. Danas je ovakvih flaša malo, ja ih imam nekoliko i izložio sam ih samo da bih pokazao gostima kako se klaker nekada punio i kako su ljudi nekada "čuvali" CO2 u flaši. Mnoge su boce nestale jer su ih deca lomila da bi došla do klikera, pa su te flaše danas i predmet interesovanja kolekcionara - objašnjava Dejan.
Flaše su klikerima zatvarane počev od 1872. godine, kaže Dejan objašnjavajući da je u radnji njegovog dede Ratka sodadžije, koju sada on vodi, ovaj princip korišćen do 1954.
Klaker se pravio od sirupa i soda- vode. Soda-voda je obična pijaća voda kojoj je dodat ugljendioksid. Prodavala se u sifonima. Sifoni od tri litra su se uobičajeno zvali "bombe" jer je u slučaju razbijanja takve flaše pod pritiskom bilo i ozbiljnih posledica po ljude.
Što se tiče klakera, prvo se ukuva šećerni sirup, zatim doda aroma kruške i boja. U gotov sirup se sipa soda- voda i klaker je spreman za piće. Ako piće nije zeleno ili žuto i nema ukus kruške, nije klaker već kabeza, malina, kokta.
Marija Raca