Ja sam Jugoslav. Imam jedva 20 kilograma. Nemam najboljeg druga. Navikao sam na kišu, sneg, brda i vetar (FOTO)

Navikao je on i na šumske puteve, na brda i doline, kišu i vetrove

Kada 1. septembra školska dvorišta širom Srbije ispuni đačka graja, a zvona oglase početak nastave, u Osnovnoj školi Gornjoj Beloj Reci, zvoni samo za jednog predškolca. Bez Jugoslava Removića, odeljenje OŠ "Vuk Karadžić" iz Jasenova, kod Nove Varoši, bilo bi zatvoreno. Na pleća ovog dečaka od samo pet i po godina, navalila se sudbina opstanka škole, navode "Novosti".

VAŽNA VEST ZA ĐAKE: Policajci će školarcima držati časove

Preporučujemo

U đačkoj sobi malog Jugoslava, nekoliko dana pred polazak u predškolsko, sve je bilo spremno. Radni sto i stolica, lampa i nova pernica.

Na policama bojice, sveske, knjige... Na stolici ispeglana košuljica i pantalone. I ranac, preveliki i pretežak za ovog deliju od 135 centimetara i nepunih 20 kilograma.

- Svi se mi radujemo njegovom polasku u preškolsko, proslavićemo, ali istovremeno ne mogu da ne budem tužan kada znam da će tamo biti sam - kaže Jugoslavov otac Milan Remović.

- U istu školu išao sam i ja, ali se tada, početkom osamdesetih, sve orilo od dečje graje. Moj Jugić verovatno i ne zna šta ga čeka, a mnoge đačke zgode i nezgode neće doživeti. Ni najboljeg druga iz klupe, ni užinu da deli, ni prvu simpatiju... Još se nadamo da devojčica koja je ovde završila drugi razred, neće da se prebaci u matičnu školu u Jasenovu i da će naš sin imati makar njeno društvo - zabrinut je otac.

A i u jasenovačkoj školi, sa njom u klupi, bio bi samo još jedan učenik četvrtog razreda.

Veliki je trud malog Jugoslava da očuva školsko zvonce ustanove stare sedam decenija, svakog dana prelaziće po šest kilometara do tamo i nazad. Peške.

- Dok ne padne sneg, neće njemu biti teško da pešači, jer je živahno, radoznalo, vredno dete. Prava mala čigra - priča za "Novosti" majka Ljiljana.

Navikao je on i na šumske puteve, na brda i doline, kišu i vetrove.

- Brine nas, međutim, kad zaveje, a ovde smetovi mogu da budu visoki i do dva metra. Borićemo se na sve načine da ne izostaje i da na školu ne stave katanac. Već za tri godine, Jugiću će se pridružiti i sestra Milica - priča majka Ljiljana.

Priču Removića zapravo dele i ostale, malobrojne, porodice u ovim krajevima jugozapadne Srbije, koje su odlučile da ostanu na selu i bave se poljoprivredom.

Srbija je za poslednjih sedam godina ostala bez 34 velike škole. U škole je krenulo oko 34.500 đaka manje nego 2010/2011. godine. Lane je gotovo 100 seoskih škola radilo samo za jednog đaka!

- Navikli smo, nažalost, na ovakve sudbine, i u drugim isturenim odeljenjima naše škole slična je situacija. Bez obzira na broj dece, ipak, naša matična škola i tri isturena odeljenja potpuno su spremni da dočekaju mališane. Svaka ima savremena sredstva za nastavu i odlične učitelje. Verujte mi da su ti prosvetni radnici veliki entuzijasti - kaže Dušica Popović, direktorka OŠ "Vuk Karadzić" u Jasenovu.

U četiri škole 19 dece

- Sva tri isturena odeljenja i matičnu školu pohađa ukupno 14 đaka i pet predškolaca - kaže direktorka Dušica Popović.

- Najkritičnije je u Gornjoj Beloj Reci, gde sigurno imamo samo Jugoslava. U Kućanima su četiri đaka i jedan u pripremnom razredu, a u Jasenovo dolaziće jedan učenik četvrtog razreda. Da li će drugaricu dobiti on, ili Jugoslav, njeni roditelji još nisu odlučili. Zasada je najbolje stanje u Donjoj Beloj Reci, gde ima osam đaka i tri predškolca - kaže direktorka Dušica Popović.

Izbor

- Iako živimo u Jasenovu, od matične osmogodišnje škole bliža nam je četvorogodišnja u Gornjoj Beloj Reci. Do jasenovačke učionice, Jugić bi putovao gotovo osam kilometara, pa smo se odlučili za Gornju Belu Reku, jer mu je kilometar i po bliže.- priča Milan Remović.

(Telegraf.rs/Novosti/FOTO: ilustracija)