Šta o samoubistvu žene iz Kladova, koja nije mogla da ima decu, misli Zoran Milivojević

Živimo u društvu koje osuđuje žene koje se nisu ostvarile u ulozi majke, a čim se dama približi tridesetoj godini života, srazmerno sa godinama rastu i očekivanja okoline

Mlada žena (27) B. B. iz Kladova stavila je omču oko vrata, i za svaki slučaj popila prekomernu količinu pilula, kako bi sa sigurnošću napustila ovaj svet. Spekuliše se da je digla ruku na sebe zbog toga što nije mogla da ostane u drugom stanju, kao i zbog neizvesnosti koja je njoj i suprugu pretila na poslovima.

Samoubistvo u Kladovu: Žena (27) se predozirala lekovima, pa se obesila

Preporučujemo

Žena (28) koja se obesila u Kladovu tajnu svoje tragedije odnela u grob: Nije mogla da zatrudni, pa nije htela da živi s tim

Sad se postavlja pitanje šta je nju nateralo da izvrši samoubistvo, kada oni koji su je znali tvrde da je bila nasmejana, da ju je u septembru čekao novi pokušaj veštačke oplodnje, da su kupili i tek opremili stan i da su tek pre dve godine započeli zajednički bračni život.

Na prvi pogled, sve deluje idilično i krivica se jedino može svaliti na nesrećnu, sebičnu ženu. Međutim, da li je to zaista tako?

Živimo u društvu koje osuđuje žene koje se nisu ostvarile u ulozi majke, a čim se dama približi tridesetoj godini života, srazmerno sa godinama rastu i očekivanja okoline.

Pitanja "kad će deca?", "Jel radite na naslednicima?" su svakodnevna kada ste u paru, a ako ste solo onda je niz pitanja i nepotrebnih konstatacija mnogo duži. "Pa šta čekaš, kad ćeš da se udaš?", "Kad misliš da rađaš?", "Vreme ti je", "Lakše sad kad si mlađa!"...

Ako mislite da ste se izvukli u slučaju da ste u braku, (a ne daj bože!) nemate decu, varate se.

Tek tada će vas staviti na stub srama, jer "jalova je", "ko zna šta je Bogu skrivila kad ne može da rodi" itd.

Da li je pod pritiskom prijatelja, rođaka i porodice koji insistiraju na naslednicima mlad život mogao da poklekne i reši da se ugasi, da li je neizvesnost zbog rezultata nove veštačke oplodnje ili preterna želja za detetom mogao da bude okidač za lišavanje sopstvenog života i kako izgleda profil samoubice, pitali smo psihoterapeuta Zorana Milivojevića. On je samo za Telegraf objasnio šta se dešava u glavi ljudi koji sebi žele da prekrate muke i kako im pomoći.

Zoran Milivojević za Telegraf, posle brutalnih napada na njega: Ne branim ubicu, zašto imate otpor da pročitate istinu?

- Svako samoubistvo jeste priča za sebe, zato se ne bih vezivao konkretno za ovaj slučaj. Ono što je tipično za veliku većinu samoubistava je da su to ljudi koji na neki način uslovaljavaju svoje osećanje lične vrednosti ili smisao svog života. A onda kada shvate da uslov koji su sebi postavili neće ostvariti, postaju očajni jer doživljavaju snažnu patnju, a nemaju nadu da će se stvari ikada promeniti. Unutrašnji stav takve osobe je: “Sebe mogu da poštujem i da budem srećna samo ako ostvarim uslov. Sada kada shvatam da taj uslov nikada neću ostvariti, prezirem sebe i moj život je besmislen”.

- Ti uslovi su uvek lični, nekada je to ljubav neke određene druge osobe, nekada je nemogućnost da se ostvari određeni uspeh, socijalna pozicija, pa i to da se ima dete. Često je samoubilački čin kombinacija različitih negativnih faktora koji deluju na osobu, tako da nastaje određeno raspoloženje koje dugo traje. Najčešće je odlučivanje da li da se živi ili ne proces koji traje danima, mesecima, a onda nešto što može biti i sitnica posluži kao povod za neposredni čin.

- Važno je znati da je odlučivanje da se sebi oduzme život često tajna koju osoba krije od svih. Ako je ona očigledno depresivna, bezvoljna i apatična, okolina registruje signal da nešto nije u redu sa osobom i pokušava da razgovara.

- Ali postoje i oni ljudi koji jako dobro kriju svoje depresivno raspoloženje, tako da ne samo da nema signala da nešto nije u redu, već osoba deluje zadovoljno i vedro. U takvim situacijama govorimo o “maskiranoj depresiji” ili, čak, “nasmešenoj depresiji”. A upravo je tim ljudima najteže jer kriju veliku tajnu od najbližih ljudi, tako da se osećaju usamljeno, otuđeno od drugih.

- Pored osobe koja pokuša ili izvrši samoubistvo, uvek su žrtve ovog čina najbliže osobe koje pored tuge zbog gubitka drage osobe, muči osećanje krivice zato što nisu na vreme prepoznali šta se događa, kako bi sprečili samoubistvo. Česta je i ljutnja na samoubicu jer se njegov čin doživljava kao sebičan, kao čin osobe koja nije razmišljala o tome kako će biti onima koji “ostaju”.

- Stav odbacivanja od strane drugih, okruženja, može imati uticaja, naročito ako je osoba takva da želi da bude prihvaćena, da svi o njoj pozitivno misle. Ali presudan je njen stav prema samoj sebi: ako osoba sama misli da ne vredi kao ljudsko biće zato što nije rodila dete, to može biti onaj psihološki mehanizam u njoj koji je uzrok samoubistva.

- Nisam siguran da je to u ovom konkretnom slučaju reč jer je žena mlada, 28 godina, dakle u punoj reproduktivnoj fazi, bio je samo je jedan neuspešan pokušaj veštačke oplodnje, drugi je zakazan za dva meseca, tako da je bilo prostora za nadu. Ali verovatno nikada nećemo saznati njene prave motive da sebi oduzme život.

Pogotovo zbog toga što B. B. iza sebe nije ostavila oproštajno pismo.

- Nekada ljudi koji sebi oduzimaju život ostavljaju oproštajno pismo, poruku bliskim ljudima u kojoj s jedne strane objašnjavaju razloge za svoj čin, a s druge strane se opraštaju od bliskih i ostavljaju im neke poruke u amanet. Međutim, nekada, bilo zato što je samoubilački čin impulsivan, tako da “nemaju vremena” da pišu da se ne bi predomislili, bilo zato što ne žele da povrede nikoga, bilo zato što žele da sačuvaju neku veliku ličnu tajnu, ne ostavljaju pismo iza sebe.

Šta god da je posredi, savet je da svako gleda svoja posla, da ne postavlja previše pitanja o stvarima koje ih se ne tiču i da treba imati na umu da to što se neko smeje, ne znači da duboko u sebi ne pati. Zato budite dobri jedni prema drugima, a najvažnije, budite dobri prema sebi!

(Telegraf.rs)