Aca (30) je stjuard: Moj posao je super, često imam seks sa koleginicama i putnicama!

Bez ikakvih očekivanja, prošao sam! Tri meseca kasnije već sam živeo u Emiratima. Nisam ni bio svestan šta mi se sve izdešavalo, a već sam imao svoj prvi let. Počela je magija: prvih šest meseci sam jedva čekao letove, nisam mogao da spavam po celu noć pre polaska na neku davno sanjanu destinaciju

Zovem se Aleksandar P. i imam 30 godina. Već 8 radim kao stjuard u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Nikada ništa ne komentarišem, i ne reagujem na tekstove koji izazivaju masovni revolt, ali na pljuvanje moje lepe koleginice Nataše iz Pančeva nisam mogao da oćutim. Pa, kako vas bre, nije sramota?! Ali, hajde da krenem ispočetka.

Brutalan odgovor prelepoj stjuardesi iz Pančeva: Ti si obična konobarica, samo u vazduhu!

Preporučujemo

Ona je lepa, mlada, zna šta želi od života i uživa u svom poslu. Devojka će do svoje 30. godine obići svet tri puta minimum, i vi ste ljubomorni na nju! Te stjuardesa je konobarica u vazduhu, te to je bez veze posao, pa sto primedbi. Rođaci, da li ste vi svesni da dok vi pljujete devojku koja obilazi svet i upoznaje razne kulture i nacije, i pritom za to zadovoljstvo zarađuje pristojan novac - vi i dalje živite kod mame i tate i čitate tekstove po internetu da bi u komentarima pljuvali mlade, uspešne i ostvarene ljude?!

Završio sam Višu poslovnu školu strukovnih studija u Beogradu. Shvatio sam te 2008. godine pred kraj studija da neću uspeti bog zna šta u Srbiji - i ako uspem da nađem posao, pa još u struci, preživljavaću. Nisam to nikada želeo za sebe.

Prijavio sam se na konkurs jedne velike kompanije i otišao sa motom - kud puklo da puklo. Nisam imao šta da izgubim - faks je bio pri kraju. Išao sam hladne glave, sa željom da se okušam na nekom ozbiljnom konkursu - a obožavam da putujem i upoznajem nove kulture.

Bez ikakvih očekivanja, prošao sam! Tri meseca kasnije već sam živeo u Emiratima. Nisam ni bio svestan šta mi se sve izdešavalo, a već sam imao svoj prvi let. Počela je magija: prvih šest meseci sam jedva čekao letove, nisam mogao da spavam po celu noć pre polaska na neku davno sanjanu destinaciju.

Posle dve godine sve već postane rutina, ali ste car: u svakom gradu znate gde da idete, šta da kupite, i iako ostajete kratko, svaki put istražite i vidite više.

A onda je počelo ludilo.

Leteli smo za Mjanmar, i usred leta, koleginica iz Japana sa kojom sam se inače lepo družio i flertovao povremeno, uzela me je za ruku i odvela u toalet za osoblje. Ne znam kako i zašto, imali smo najluđi seks ikada. Bar ja. I dopalo mi se. Od tada smo često praktikovalo to, pa smo čak i letove nameštali tako da zajedno putujemo.

A onda sam se okuražio, pa to uradio i sa drugim koleginicama. Jednom čak i sa jednom prelepom Indijkom, putnicom.

Verujte, svakakve stvari se događaju na 12.000 metara. Ne biste verovali. I mi seks u toaletu nismo izmislili, to se stalno dešava.

Ti koji imaju seks u toaletu nam nisu nikakav problem. Često sam morao da upozoravam parove tokom dugih interkontinentalnih letova koji su se, često u pripitom stanju, previše opustili na njihovim sedištima. Pa zar zaista ljudi misle da ako se pokriju prekrivačem da se ne primeti kako devojka oralno zadovoljava dečka? Posebno ako u blizini ima i dece. Dešavalo se da moram i da reagujem, kad preteraju.

To su lepe strane mog posla. Ali postoji i druga strana zbog koje mi često bude muka, do te mere da sam čak ponekad i povraćao u toaletu aviona. A nisu u pitanju turbulencije. Zapravo, volim turbulencije jer tada mogu da sedim na miru i ne moram da služim putnike. Biti stalno na usluzi putnicima, biti predmet maltretiranja i uvek se smejati.

Ne volim iritantne likove, ne volimo niti kad nam tokom 12-satnih letova bebe vrište bez prestanka. Ne volimo razmažene likove iz prve i biznis klase, doduše, s jednom bogatom damom sam imao seks u njenoj vili u gradu u koji smo sleteli.

Redovno moramo da gledamo kako ljudi povraćaju, da čistimo njihove ostatke, da smirujemo incidente i tuče u avionima. Nekoliko puta smo morali prinudno da sletimo, što je dovoljno stresno i napeto. Ali, sve je to deo posla.

U svakom slučaju, u mom poslu nikad nije dosadno. Onda kad su jake turbulencije i kad avion propada – tad je najmirnije. Svi su u strahu, a mi čak možemo malo i da odmorimo. Strah od pada aviona? Nemam ga. Jednostavno ne razmišljam o tome, ovo je moj posao i sve što mi se događa je deo njega.

A moju koleginicu da ostavite na miru, i da smislite kako možete da sredite svoj život i da ne zavisite više od roditelja!

(Telegraf.rs)