Prava istina o najvećoj pobedi u istoriji srpske vojske: Ko je koga zaista napao na Kolubari? (FOTO)

Na današnji dan 1914. godine počela je Kolubarska bitka, najveća koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu

Na današnji dan pre 104 godine, srpska vojka u Prvom svetskom ratu bila je na korak od kraha. Posle višemesečnih teških napada daleko jačih Austrougara, srpski vojnici nisu imali hranu, obuću ni odeću, a i municije im je nestajalo. Gotovo svi svetski mediji uveliko su javljali o potpunoj propasti Srbije, a neprijatelji likovali kako je Veliki rat već dobijen. I baš u trenutku kada više NIKO nije verovao da Srbi mogu bilo šta da promene. Tada je je na čelo Prve armije kraljevina Srbije došao general Živojin Mišić i poveo svoju hrabru, srčanu četu u najslavniju bitku u sroskoj istoriji - Kolubarsku.

Beč je želeo da "gura" Hrvate, Slovence i Ličane protiv Srbije. Vodili su se time: ako naši pukovi pobede, nemamo zbog čega da brinemo, a ako srpski pukovi potuku naše, kod slovenskog življa Monarhije ostaće strašna mržnja prema Srbiji. I danas, 104 godine kasnije, možemo da zaključimo da su, nažalost bili u pravu.

Preporučujemo

Te 1914. godine Hrvati, muslimani i Slovenci ratovali su na strani Austrougarske.

U sastavu ove austrougarske divizije, jurišao je na srpske položaje i Josip Broz, kasnije nazvan Tito, u to vreme pripadnik 10. čete 25. pukovnije. Šta je tada sve doživeo i preživeo, on o tome nije nikad hteo da govori, ništa nije kazao čak ni svom biografu Vladimiru Dedijeru.

Prema nekim istorijskim zapisima, zločini nad civilnim stanovništvom: Borbe u Mačvi i na Kolubari bile su, zapravo, rat Srba i Hrvata, a najmasovnije zločine činile su trupe Trinaestog zagrebačkog korpusa. Jedinice ovog korpusa (36. i 42. pešadijska divizija) naročito su se istakle borbama protiv Moravske divizije I poziva, na desnoj obali Ljiga, u periodu od 18. do 25. novembra 1914. godine. Računa se da je od kuršuma i bajoneta pripadnika Zagrebačkog korpusa ubijeno 4.200 boraca Moravske divizije... Među poginulima nalazio se i vođa srpskih socijalista Dimitrije Tucović koji je, kako se vidi iz njegovog dnevnika, naslućivao da će pasti "od ruke brata s druge strane".

Kad je srpska vojska, 3. decembra 1914, započela protivofanzivu (Prva armija pod komandom Živojina Mišića potonjeg vojvode) i već u prvom naletu razbila 16. austrougarski korpus pretežno sastavljen od Hercegovaca i Dalmatinaca, Zagrebački 13. korpus je opet bio onaj koji se srpskoj vojsci i najžešće i najuspešnije suprotstavio, naročito 42. pešadijska divizija. Tek kad je Moravskoj diviziji pošlo za rukom, posle mnogih juriša na bajonet, da slomi otpor 36. pešadijske divizije, počela je 42. divizija, nemajući drugog izlaza, da se povlači sa mostobrana Čavka-Vražje brdo.

Koliko god su naši vojnici bili izmučeni i bolesni, ali i bez municije, ni kod Austrougara (a samim tim i Hrvata u njihovim redovima), nisu cvetale ruže. Blatnjavi putevi zapadne Srbije nisu bili ništa novo za srpske vojnike, a ni za Mišića koji je rođen na Suvoboru. Neprijateljska oprema, haubice i saniteti stalno su se zaglavljivali što je značajno usporilo njihovo napredovanje.

Živojin Mišić je tada došao na ideju koja je u tom trenutku smatrana potezom očajnika - povukao je vojsku sa Kolubare i omogućio joj da se odmori i pregrupiše.

Brojno stanje je popunjeno poslednjim što je Srbija imala: đacima, studentima iz Beograda i univerziteta širom Evrope koji su se vratili kako bi pomogli domovini.

I u trenutku kada su evropske telegrafske agencije već javljale o slomu srpske vojske, a austrougarska armija priređivala svečanu paradu u osvojenom Beogradu plan Živojina Mišića počeo je da se odvija - krenula je velika protivofanziva celokupne srpske vojske.

Tako je on povukao topove na brda, sačekao da se neprijatelju zalede topovi po blatu dole u ravnici, i počeo da napada. Neprijateljska vojska nije znala šta se dešava niti šta ih je snašlo, i to je bio početak fenomenalne pobede, najveće i najsjajnije u srpskoj istoriji.

Udar je bio nezaustavljiv! Iznenađenog neprijatelja srpska vojska je gonila na sve strane. Oskar Poćorek, glavnokomandujući general Austrougarske armije nakon početnog šoka, nije imao drugog rešenja nego da naredi povlačenje vojske iz Srbije. Tog 15. decembra srpska vojska oslobodila je Beograd, iz koga je, zabeleženo je, neprijatelj pobegao koristeći okrilje noći.

Gubici su bili veliki, ali takva je bila je pobeda. Ukupno je izbačeno iz stroja 266.212 vojnika, podoficira i 7.592 oficira. General Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode, dok je njegov suparnik - Oskar Poćorek, smenjen sa mesta glavnokomandujućeg Balkanske vojske.

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja. Nikada pre toga nije se dogodilo da se vojska kojoj je predviđan potpuni slom tako brzo oporavi, pređe u kontraofanzivu i na kraju pobedi.

Mišićeva taktika povlačenja, pregrupisavanja I armije i koncentrisanog udara na VI armiju koja je bila razvučena na širokom frontu i danas se izučava na vojnim školama širom sveta.

(Telegraf.rs)