ČITAV ŽIVOT SMO BILI U ZABLUDI: Ovo su laži koje su postale istorija!

Neke od istorijskih činjenica koje smo učili u školama i preko medija, prema istoričaru Predragu Markoviću nisu tačna, pa je napisao svoj autorski tekst u kojem navodi sve te lažne navode i ispravlja ih. Saznajte koje su to

Ne šesnaestu godišnjicu bombardovanja Srbije od strane NATO-a, ponovo se pokrenula priča o tome da se ono zvalo "Milosrdni anđeo", međutim, Američki deo te akcije se zvao "Plemeniti nakovanj", dok je ime za celokupnu akciju bilo "Zajednička sila", napisao je istoričar Predrag Marković u svom autorskom delu.

Kako dolazi do toga da neki iskazi, nazivi i maksime postanu i ostanu ne samo zapamćeni, već i simbol nekih velikih događaja?

Preporučujemo

U svetskoj istoriji najpoznatija takva rečenica je tobožnja izjava francuske Marije Antoanete da bi sirotinja trebalo da jede kolače ako već nema hleba. Današnji istoričari su sigurno u to da ona nije mogla da izgovori takve reči. Ona je poticala sa bečkog dvora u vreme posvećenosti, jedne od najfilantropskijih sredina tadašnje Evrope.

Protiv nje je vođena čitava propagandna kampanja koja je trebalo da pokaže kako je ona pokvarena, pohlepna, nastrana i bezdušna. Čudnovata je stvar istorijsko pamćenje. Većina ljudi današnjice ne zna mnogo o složenoj stvarnosti Francuske revolucije, ali skoro svako zna  za ovu izmišljenu izjavu.

Ovakvih lažnih istorijskih rečenica ima i u našoj istoriji.

Naime, krhka Kraljevina Jugoslavija je napravila glavnu državnu parolu od navodnih reči kralja Aleksandra na samrti: "Čuvajte mi Jugoslaviju". Francuzi su čak pominjali da je rekao: "Čuvajte francusko-jugoslovensko prijateljstvo". Pisac najbolje knjige o Aleksandru, Branislav Gligorijević, razložno objašnjava kako za to skoro nije sigurno bilo vremena, jer je kralj preminuo veoma brzo nakon ranjavanja.

Nekada su izgovorene reči ubedljivije od onih izmišljenih, pa se tako Miloju Pavloviću, direktoru Kragujevačke gimnazije, pripisivala parola: "Pucajte, ja i sada držim čas!".

Prava agitpropovska, idealna za recitale u vreme socijalizma. Staniša Brkić, čovek koji je posvetio život proveravanju svkaog imena i događaja Kragujevačkog oktobra, rekonstruisao je pravu priču koja je, po mom mišljenju, dirljiva i dostojanstvenija od ove patetične parole.

Marisav Petrović, ljotićevski nikogović koji je uživao u svojoj ulozi čoveka koji vrši odabir ljudi za streljanje i za spasavanje, rekao je Miloju, solunskom borcu i jednom od najuglednijih ljudi grada.

- Ti, Miloje Pavloviću, nisi dostojan da budeš spasen. Ti si deset generacija u školi vaspitavao u komunističkom duhu. Delo tvog rada je današnjica!

Na to mu je Miloje odgovorio da to nije mesto za takve diskusije. a Marisav je rekao:

- Sada ću narediti da te vrate u baraku! - umesto parole direktor Pavlović je dostojanstveno odgovorio:

- Pa dobro de, pokaži se da i to možeš!

Savim slična priči o "Milosrdnom anđelu" jeste i urbana legenda da su neke od bombi koje su saveznici bacili na Beograd 1944. godine imale natpis "Srećan Usrks, Srbi!". To bi bilo u skladu sa verovanjem da postoji cinični, srbomrzilački stav Amerikanaca i Engleza prema Srbima. Međutim, to je bilo nemoguće iz jednostavnog tehničkog razloga.

Prvi cilj savezničkih bombi tog lepog prolećnog dana bio je Ploešti. Pod "B" im je bio Beograd. Pošto je nad Ploeštijem bilo loše vreme, bombarderi su izručili svoj ubitačni teret na sekundarnu metu, jer nisu smeli da sleću natovareni. Da zanemarimo pitanje da li bi piloti i tehničari američkih eskadrila baš i znali za Srbe (oni su imali u glavi Jugoslaviju), kao i za njihov verski kalendar.

Ovakve priče se nastavljaju i posle rata. Na primer, ona da je Tito izjavio na 8. kongresu partije da je Hrvat. Tada jeste došlo do neke zabune oko čitanja sastava republičkih delegacija, ali nije nimalo veroatno da bi iko naglas tražio od Tita da se nacionalno izjasni.

Čak je i sud u Hagu (čuj, čak!) podlegao takvim pričama. Tako je neki strani diplomata svedočio da mu je Milošević na koktelu, uz čašicu pića objašnjavao plan za proterivanje Albanaca. Ipak je najgluplja priča tog suda, neslavnog po mnogim glupostima, ona koju je ispričao krupije iz novosadske kockarnice. Dok je deliokarte, prisluškivao je srpske vođe kako razmenjuju najveće tajne.

Da se vratimo na "Milosrdnog anđela". Kao i izjava Marije Antoanete, ovaj iskaz ima snažan emotivni naboj. Naravno, uvredljivo je mladu i nesrećnu kraljicu porediti sa bahatim i ograničenim NATO generalima. Iako manje patetičan i simboličan, ni naziv "Plemeniti nakovanj" nije lišen paradoksalne brutalnosti i preimenovanja jednog nepotrebnog i strašnog razaranja u nešto plemenito i dobro.

(Telegraf.rs / Politika)