OTKRIVAMO: Ovo su greške, laži i obmane u čuvenim partizanskim filmovima! (VIDEO)

Uživali smo u partizanskim filmovima i divili se njihovim junacima, koje smo često uzimali za idole. Međutim, oni su puni istorijskih grešaka. Pogledajte koje su to greške

Mnoge generacije u SFRJ odrasle su na partizanskim filmovima, a za idole i junake iz detinjstva uzimali su čuvene Otpisane, Valtera koji brani Sarajevo, likove iz Neretve ili Sutjeske.

Međutim, baš ti filmovi puni su grešaka i prevara, a Telegraf.rs, zajedno s autorom knjiga o četničkom pokretu Miloslavom Samardžićem, otkriva vam neke od njih!

* Oružje i municija

Nema partizanskog filma bez "šarca“ i "šmajsera“ – koje su hrabri partizani navodno zaplenili od Nemaca. Međutim, istina je da su oni bili retkost, a da su najmasovnija automatska oruđa u partizanskim jedinicama bili engleski automati tipa "sten“, prepoznatljivi po okviru s leve strane, kao i puškomitraljezi tipa "bren“, prepoznatljivi po okviru s gornje strane, zaobljenom prema nazad.

Naime, glavni snabdevači partizana oružjem od oktobra 1943. bili su Britanci i Amerikanci (preko 30.000 primeraka do kraja te godine, preko 100.000 u prvoj polovini 1944), a pre toga NDH u takozvanim "fingiranim napadima“ na njene garnizone.

„Naoružanje i sprema nije u pitanju, jer ih možemo dobiti u najvećim količinama, te prosto ne znamo šta da radimo s njima... Saveznici bacaju s neba koliko god nam treba", izveštavao je, primera radi, Kosovski partizanski odred 15. aprila 1944.

I municiju, kao i oružje, partizani u filmovima zaplenjuju od neprijatelja. U stvarnosti, iznad njihovih jedinica neprekidno su kružili saveznički avioni i izbacivali im municiju, dok su veće količine prevozili brodovi iz Italije.

Prema nemačkom izveštaju od 23. maja 1944, od 35. komunističke divizije u Lici zaplenjeno je čak 219,5 tona municije, zatim 123 mitraljeza, 21 top, 14 minobacača, 485 pušaka, četiri tenka, 49 kamiona, 432 auto gume, 6.800 litara pogonskog goriva, 1.000 litara motornog ulja, 1.035 goveda, 7.815 ovaca, jedna štamparija, kompletna oprema za jednu bolnicu, šest kamiona sanitetskog materijala...

* Uniforme

Na osnovu filmova, stiče se utisak da su partizani imali fabrike za šivenje uniformi. Ali, istina je da su od oktobra 1943. bili odeveni u britanske uniforme, a da su pre toga, kada ih je bilo zntano manje, uglavnom nosili uniforme NDH.

Filmski snimci partizana kako su zaista izgledali i koje oružje su nosili sistematski su skrivani. Prvi put se prikazuju u dokumentarnom filmu ''Kraljevina Jugoslavija u Drugom svetskom ratu“, a sačuvani su u nacionalnom arhivu u Vašingtonu.

* Hrana

Partizani po prvavilu nisu snimani dok jedu, a i kad su snimani, jedu malo, i to konzerve ili kačamak. Jagnje na ražnju apsolutno je nezamislivo. Međutim, američki pukovnik Albert Sajc ovako opisuje kretanje 2. proleterske divizije krajem 1943. i početkom 1944.

- U svim selima, vojno sposobni muškarci su uvrštavani u brigade. Kukuruz, krompir i stoka bili su rekvirirani. Na drumu, naša kolona protezala se miljama, s blejućom stokom i mekećućim ovcama, što nas je činilo kao da smo pošli na stočnu pijacu.

Ili u izveštaju Nedićevog Odeljenja za državnu zaštitu od 28. avgusta 1944. piše kako su dva dana ranije u selima Skrobnica i Beli Potok kod Knjaževca komunisti oteli seljacima "četvora kola pšenice, 500 hlebova i 150 ovaca“.

* Igranke

Igranke i zabave su ponekad prikazivane u partizanskim filmovima, ali nije prikazano da je to u stvari bio sistem. Američki pukovnik Sajc piše da su komunisti svake večeri organizovali zabave s igrankama, na kojima je za sve civile prisustvo bilo obavezno. Posle propagandnih govora, partizani su se provodili sa svojim "drugaricama“.

Jedna od dve najvećih zbirki partizanskih slika – oko 7.000 primeraka – nalazi se u Narodnom muzeju u Banjaluci, a potiče iz "Bihaćke republike“. Ova zbirka nikad nije bila popularna, jer je većina fotografija sa igranki i raznih zabava.

* Prisilne mobilizacije

Njih u filmovima apsolutno nema, već partizanima svi rado prilaze. Međutim, pukovnik Sajc piše, a što takođe potvrđuju mnoga dokumenta, da su partizani redom mobilisali muškarce, dok se prema devojkama koje im nisu prišle posle odgovarajuće propagande primenjivao ovakav postupak:

"Devojke koje se nisu pridružile, dobijale su najropskije zadatke pranja vojničkih uniformi, čišćenja podova u svim zgradama koje su trupe koristile, pa čak i dvorišta ostavljenih tako bezobzirno od ovih. Posle nekoliko nedelja ovakvog tretmana, mnoge su onda pristupile u brigade.“

* Mobilnost

Ne samo u filmovima, već i u zvaničnoj istoriografiji, kako nekad, tako i danas, partizanske jedinice su stalno u pokretu, nisu vezane za određeni teren i mobilnost je njihova najveća prednost. U stvarnosti, partizanske formacije bile su organizovane na teritorijalnom principu, osim proleterskih i udarnih divizija. Početkom 1943. postojale su samo dve proleterske i jedna udarna divizija.

Sve ostale divizije, kao i odredi, bataljoni i brigade van divizija, bili su teritorijalni. Do dolaska Crvene armije septembra 1944. većina partizanskih jedinica nije se udaljavala od svojih teritorija. Specijalno, slovenačke jedinice su uvek odbijale naređenja da idu van Slovenije, sem kada je trebalo dopremati oružje i ratni materijal koji su saveznici dovozili brodovima do hrvatskog primorja.

* Dezerterstva

Još jedna nezamisliva stvar u partizanskim filmovima, dok su u stvarnosti upravo partizani bili formacija sa najviše dezertera. Na primer, ovo je izveštaj Ive Lole Ribara, s početka 1942:

"Kosmajski partizanski odred. Od četiri čete, jačine 400 boraca, stigao 121 borac... Izbačeno iz stroja i pobeglo kućama 272 borca. Posavski partizanski odred. Od pet bataljona, jačine 1.000 boraca, ukupno stiglo 187 boraca. Izbačeno iz stroja i pobeglo kući 817 boraca... Čačanski partizanski odred. Od četiri bataljona, jačine 1.100 boraca, stiglo 227 boraca; izbačeno iz stroja, pobeglo kućama i izgubilo se 873 borca. Užički partizanski odred. Od četiri bataljona, jačine 600 boraca, stiglo je 380 boraca; izbačeno iz stroja, pobeglo kućama i izgubilo se 200 boraca. Pomoravski partizanski odred. Od četiri čete, jačine 120 boraca, stiglo sa Kragujevačkim partizanskim odredom svega 18 boraca; izbačeno iz stroja i pobeglo kućama 102 borca.''

Posle neuspelog napada na Pljevlja, u noći između 1. i 2. decembra 1941, dezertiralo je 1.800 od 3.000 partizana Crnogorskog partizanskog odreda.

Dezersterstva su nastavljena do kraja rata, u svim krajevima. Naročito su bila masovna početkom 1943, kada su se raspadale cele jedinice (početak nemačke Operacije "Vajs"). "Osim boraca dezertira i komandni kadar“, javljali su, u to doba, Titu iz 1. krajiške brigade.

Leta 1943, tokom napada na četnike na Motajici, iz 5. kozaračke brigade dezertirala su 64 partizana, od kojih su 22 bili članovi Komunističke partije. Dezerteri Srbi često su bežali u četnike, i to čak i u proleće 1944. Aprila 1944. U četnike su prebegli partizanski major Joco Eremić, komandant Kordunaškog vojnog područja, Stevo Kosanović Jabučar, zamenik komesara Grupe kordunaških odreda (Kordunaški, Plaščanski i Karlovački odred), Đuro Šumonja, komandant Plaščanskog odreda, kao i više članova štaba Plaščanskog odreda i Komande vojnog područja Korduna.

* Tito

Partizanski komandant je u filmovima prikazan kao genijalni vojskovođa, kome jedan vojvoda Mišić nije ni do kolena. Međutim, Tito je bio austrougarski feldvebel, bez osnovnih oficirskih znanja, poput čitanja topografske karte. Umesto naredbi, on je koristio nevojničke izraze "treba“ i "trebalo bi“. Njegove karakteristične naredbe bile su:

"Javite nam raspored vaših jedinica i dalje namjere ofanzivnog karaktera“, odnosno "ostavljamo vam odrešene ruke na vašem sektoru. Rukovodite samostalno.“

Tito je retko kada direktno komandovao operacijama, a kada je komandovao, to je izgledalo ovako: U jesen 1943. javio je jedinicama da preuzima komandu u ofanzivi protiv četnika u oblasti Višegrada, pa tako 3. udarni korpus 31. oktobra dobija sledeću njegovu depešu: "Prva krajiška zauzela Višegrad. Druga krajiška neka zaposedne i drži položaje prema Užicu i Bajinoj Bašti.“

Međutim, 1. krajiška brigada zauzela je Višegrad još 26. oktobra, a 2. krajiška brigada je bila na sasvim drugom sektoru, što Tito nije znao. Njemu je prethodnog dana štab 3. korpusa javio da je 2. krajiška brigada "na maršu za Višegrad“. Zato je mislio da je ona stigla u Višegrad i sada je naređivao da se pošalje dalje na istok, prema Užicu i Bajinoj Bašti.

S druge strane, štab 3. korpusa nije znao da je u međuvremenu 17. divizija ovog korpusa na marš prema Višegradu poslala svoju 17. brigadu, a ne 2. krajišku brigadu 5. divizije. Ovu brigadu, 2. krajišku, 17. divizija je uputila "južno od ceste Sokolac–Rogatica“, odnosno na zapad, a ne na istok, kao što je to tražio Broz.

Da bi haos bio potpun, novu naredbu 2. krajiškoj brigadi 5. divizije potom izdaje 27. divizija 3. korpusa. Ova divizija šalje 2. krajišku brigadu prema Goraždu, tj. još dalje na zapad.

Videvši da o nekom sopstvenom komandovanju ne može biti govora, Broz naređuje "Rukovodite samostalno.“

* Centralizovano ustrojstvo

Sledeći mit glasi: Zahvaljujući moćnoj partiji, kod partizana je sve bilo centralizovano, što je povećavalo njihovu efikasnost. Ali, partizanske jedinice su bile decentralizovane i pod veoma labavom kontrolom svog Vrhovnog štaba.

Komunisti nisu bili u mogućnosti da centralizuju komandovanje, odnosno da uspostave vojničko ustrojstvo, jer nisu imali jedan od neophodnih rodova vojske – vezu u modernom smislu reči, tj. radio vezu. Oni su slali kurire, koji su mogli da nose samo opšte naredbe, jer bi konkretne naredbe izgubile značaj dok stignu. Drugo, za uspostavljanje vojničkog ustrojstva neophodan je oficirski i podoficirski kadar, u kome su partizani izrazito oskudevali.

* Disciplina

Nije bilo disciplinovanije vojske od partizana – i danas će reći svaki ljubitelj partizanskih filmova. Međutim, bivši bravarski pomoćnici, abadžije, kamenoresci, rudari, itd, nisu bili vični vojničkoj disciplini, već je kod njih to više izgledalo kao hajdučija.

Primera neposlušnosti je na pretek.

Februara 1943. Bosanski korpus odbija naređenje Vrhovnog štaba da se povuče sa svoje teritorije i uskoro se raspada.

Kasnije se osnivaju 1. i 2. bosanski korpus. Prvi bosanski korpus izdaje naređenje svojim jedinicama da ne primaju naređenja od Vrhovnog štaba. Zato mu Tito piše 25. decembra 1943:

"Vi nemate prava da tako naređujete kada znate da postoji viši pretpostavljeni štab, koji je u ovom slučaju Vrhovni štab, koji ima prava i dužnost da izdaje naređenja svagda i u svim prilikama...“

Prethodno, leta 1943, Tito koji se tada nalazio u Bosni, zvao je u pomoć jedinice 1. i 2. bosanskog korpusa, ali one nisu došle. Drugi bosanski korpus nije izvršio naređenje, prema istoričarima, "verovatno zbog toga što ono nije blagovremeno dobijeno“.

* Glupi Nemci

U partizanskim filmovima nemački vojnici su prikazani kao glineni golubovi: idu pravo na metak, uspravni, jedan do drugog, kako bi partizani imali što manji rastur municije. Ginu kao muve i tako idu dok ne izginu.

Međutim, Nemci su napadali ovim redom: avijacija, artiljerija, minobacači, teški mitraljezi, pa tek onda pešadija, i to oprezno, od zaklona do zaklona. Pobeđivali su partizane u svim operacijama koje su izveli i sa neuporedivo većim gubicima na partizanskoj strani.

* Intelektualci

Poštena inteligencija – to je bio omiljeni pojam socijalističke Jugoslavije, kroz filmove prikazan u nadimcima tipa Profa, Student, Uča, Đak... U stvarnosti, Komunistička partija je imala intelektualce srazmerno kao i druge partije, ali samo dok oni nisu likvidirani u staljinističkim čistkama.

Na primer, Sima Marković je doktorirao matematiku kod Mike Alasa i Milutina Milankovića i bio je profesor matematike na Moskovskom državnom univerzitetu – sve dok nije ubijen, upravo po Titavoj denuncijaciji. KPJ su tada preuzeli bivši radnici i zanatlije, sa izraženim strahom od inteligencije, koji se preneo i na ratno i poratno doba.

* Ilegalci

Prema partizanskim filmovima i TV serijama, gradovi su bili puni komunističkih ilegalaca. Međutim, u Fondu Gestapo (BDR) u Arhivu Grada Beograda, od 5.500 dosijea koje su vodili gestapovci, oko 80 posto su četnički. U istom Arhivu su i dosijei koje je vodila Nedićeva Specijalna policija, njih je oko 500 i oni su oko 80 posto komunistički. (Gestapo se posvetio masovnijem i jačem pokretu.)

Slična situacija je bila u Sarajevu. U jesen 1943. Nemci su očekivali četnički ustanak u ovom gradu, pa su hapsili četničke taoce, tj. Srbe. Nemačka dokumenta tada uopšte ne pominju komunističku ilegalu u Sarajevu, a muslimansko i hrvatsko stanovništvo, za razliku od Srba, posmatraju kao saveznike.

* Nacionalni sastav

U partizanskim filmovima su dominirali beogradski glumci, ali, uglavnom su morali da govore ijekavski. Karakteristično je da u filmu „Valter brani Sarajevo„ samo lažni Valter, dakle izdajnik, govori ekavicom.

Leta 1943. u celoj zemlji bio je oko 25.000 partizana, od kojih oko 15.000 Srba, ali to se u filmovima nije smelo prikazati, već su filmskim junacima nesrazmerno davana imena Hrvata, muslimana i pripadnika drugih „naroda i narodnosti„.

Obratno, na teritoriji današnje Srbije skrivani su bugarski partizani, kako prebezi iz bugarskih okupacionih trupa, tako i oni koji su dolazili iz Bugarske. Proleća 1944. godine tri od 11 partizanskih brigada u Srbiji činili su Bugari.

* Ratni zločini

Prirodno, o ratnim zločinima nema govora, tj. njih uvek čine drugi. U stvarnosti, u nekim opštinama u Bosni partizani su ubili više Srba čak i nego ustaše. Njihova ubistva su bila svirepa: Milan Bata Janković je u jesen 1941. u Čačku ubijao čekićem, levom rukom, sa crvenom rukavicom, dok je Vladan Mićić u Užicu ubijao maljem.

Primeri svireposti su „pasja groblja“ u Crnoj Gori i „leva skretanja“ u Istočnoj Hercegovini, u zimu 1941/42. godine.

Samo početkom decembra 1943. godine 2. proleterska i 5. krajiška divizija u oblasti Priboj – Rudo na svirep način su ubile blizu 200 srpskih civila. Evo jednog primera iz lekarskog nalaza, sačinjenog po odlasku partizana:

- Ilić Vojislava, činovnik pošte iz Priboja, stara 20 godina, ćerka sreskog načelnika Milovana Ilića, ubijena u Rudom od strane partizana. Njen leš unakažen. Ruke izbodene i isečene, butina desne noge rasečena do kosti, od kolena do bedara, desno oko izvađeno, obe dojke probodene, lobanja razmrskana.

Prema tome, za razliku od prikazanog u filmovima – narod se bojao nailaska partizana. Specijalno, razlog straha bio je i tifus, od kog su masovno obolevali zbog nehigijene, pa su ga raznosili.

Ukoliko vas je ova tema zainteresovala, knjige sa detaljnijim opisima možete naručiti ovde:

http://www.pogledi.rs/category/knjige-o-cetnicima/

I ovde:

http://www.pogledi.rs/11-knjiga/

Film ’'Kraljevina Jugoslavija u Drugom svetskom ratu’' pogledajte ovde:

http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/

(Telegraf.rs)