MILAN PANIĆ: Klinton, CIA, rat u Bosni i ja!
- Put do Dejtona bio je dug i težak i na njemu su se ukrštali različiti interesi, unutar i van Amerike. Najvažnije je, međutim, da je ideja mira pobedila ideju rata, i to ne samo u samoj Bosni nego i u Vašingtonu - napisao je bivši premijer u autorskom članku
Bivši premijer Jugoslavije Milan Panić objavio je autorski tekst u listu "Danas" u kome je objasnio svoju ulogu sa američkim predsednikom Klintonom i američkom obaveštajnom službom CIA tokom rata u Bosni. On je naveo da je put do Dejtona bio dug i težak, da su se na njemu ukrštali različiti interesi, unutar i van Amerike. Najvažnije je, međutim, da je ideja mira pobedila ideju rata, i to ne samo u samoj Bosni nego i u Vašingtonu.
Tekst prenosimo u celosti.
Zaustavljanje rata u Bosni bio je prioritet moje vlade. Jedan deo publike koji bude čitao ovaj članak sigurno će se setiti da sam kao premijer iznosio predloge i planove o prekidu neprijateljstava, i o uspostavljanju trajnog mira, pre svega kroz demilitarizaciju BiH, ali i kroz različite političke aranžmane. Od Izetbegovića sam tražio da zaustavi svoju vojsku, uz uveravanje da ću ja iz Sarajeva izvesti i prvi i poslednji srpski tenk. Francuski predsednik Miteran nije krio simpatije kad sam mu u Jelisejskoj palati rekao da sve sukobljene bosanske strane treba bezuslovno da polože oružje, a mi onda da od toga oružja napravimo muzeje. I drugi brojni svetski državnici koje sam sretao, u jednoj non-stop diplomatskoj akciji, mogli su od mene čuti samo jedno: Dosta je rata! Dobrica Ćosić u svojim dnevnicima opisuje te moje napore kao nepokolebljive, i oni su bez sumnje bili takvi.
U dokumentu CIA od 27. februara 1995. (Former Yugoslavia policy review) konstatuje se da je u Bosni štošta urađeno, ali da se nije došlo do političkog rešenja. Kontakt grupa radi godinu i po dana, i ništa. Kod mene je ta neefikasnost izazivala ogromno nezadovoljstvo. Mislio sam da se može, i mora, brže. U istome se dokumentu konstatuje da bi možda trebalo dići ruke od dotadašnjih formi i dati prednost posrednicima. To je, čini mi se, otvaralo prostor za moje ideje, mada još ne sasvim. Predsednik Klinton mi 26. aprila 1995. piše: Držimo u glavi vaš predlog da se lideri sastanu, ali to još nije zrelo. Nisam, međutim, posustajao sa guranjem. Prelom se očito desio posle Srebrenice. Sendi Berger 20. jula 1995. u dokumentu pod naslovom Bosnia strategy formuliše opcije za predsednika, i konstatuje da je neophodno realistično diplomatsko rešenje, i to „ove godine". Najzad! Kad su stvari dobile kataklizmične razmere, i kad zbog nagomilanih žrtava više nije bilo prostora za manevrisanje.
Zato ja Klintonu 25. septembra 1995. pišem da je „Kemp Dejvid" urgentno potreban. Kemp Dejvid je u mojoj prepisci simbolički označavao jedno zatvoreno mesto iz kojeg vođe zaraćenih strana ne bi smele biti puštene dok ne postignu mir. Kao nekad Izraelci i Palestinci. Najpre sam zamišljao, pa to i predlagao predsedniku Klintonu, da se privedu svi šefovi bivših jugoslovenskih republika, da u proces bude uključena Moskva, potom sam došao do zaključka da su neki lideri suvišni, dok napokon nisam stigao do formata koji je u Dejtonu i ostvaren. Nisam se ustezao da ohrabrujem Belu kuću da primeni tu pomalo kidnapersku formulu.
Pismo koje mi je Klinton poslao 3. oktobra 1995. (i koje imate u prilogu) definitivno govori o odluci: samit je na vidiku. Američki predsednik kaže da će samit biti na liniji mojih predloga, (upravo tako) i onda opširno govori o sporazumu i odlukama. Koliko shvatam, nije mnogo toga promenjeno u Dejtonu, bez obzira na Holbrukove i anegdote nekih drugih učesnika da je Milošević uz viski tamo bio široke ruke. (Inače, kad smo pre nekoliko dana pretresali ova pitanja, senator Baj i ja složili smo se oko toga da je Holbruk bio politički egocentrik u meri koja nije korisna za ovakve poslove.) Klintonovo pismo je jedna vrsta satisfakcije za napore koje sam ulagao da pomognem da se dođe do mira u Bosni. Ne brinite za moju skromnost: ništa manje nego predsednik Klinton, i ja sam osećao ponos dok sam pratio promociju u Litl Roku. Osećao sam se kao deo grandiozne istorijske akcije dovršene u Dejtonu. U pismu koje sam mu poslao posle Dejtona, pre osamnaest godina, predsednika sam Klintona nazvao princom mira. Neki kasniji događaji u vezi sa mojom rodnom zemljom mogli su baciti senku na te dve reči. Neću ih, međutim, povući: one su onda kad su izrečene bile i te kako zaslužene.
(Telegraf.rs / Izvor: Danas)