POLITIČKI DINOSAURUSI: Lidersku palicu ne ispuštaju više od 20 godina!

Vuk Drašković apsolutni je rekorder po vremenu provedenom na čelu stranke, a u stopu ga prate Sulejman Ugljanin, Nenad Čanak i dvojica Vojislava - Šešelj i Koštunica

DOŽIVOTNI LIDERI! Književnik i političar Vuk Drašković, koji je na čelu SPO već 23 godine, ima najduži liderski staž u Srbiji, a njemu uz rame su prvi čovek LSV Nenad Čanak i predsednik SDA Sandžaka Sulejman Ugljanin.

Preporučujemo

Sa više od dve decenije stranačkog predsednikovanja mogu da se pohvale još samo dvojica Vojislava - Šešelj i Koštunica, čije su političke partije nastale u drugoj, odnosno trećoj godini obnovljenog srpskog višestranačja. Ova petorka i dalje suvereno vlada svojim partijama, a zajedničko im je i to što su stranački angažman počeli kao opozicionari, ali su tokom političke karijere svi probali i kolač vlasti.

Na Badnje veče 1989. godine, književnik Vuk Drašković je zajedno sa ugostiteljem iz Nove Pazove Mirkom Jovićem osnovao Srpsku narodnu obnovu, prvu srpsku nacionalnu stranku u Jugoslaviji. Nekadašnji član Komunističke partije Jugoslavije pojavio se te 1989. pred TV kamerama, upirući prstom na mapu SFRJ i delove tada još zajedničke države u kojima su Srbi činili većinu. Sa dugom bradom i kosom, što će biti njegov zaštitni znak tokom devedesetih, odmah je skrenuo pažnju na sebe. Jedni su ga obožavali, drugi mrzeli, ali činjenica je da nikog nije ostavio ravnodušnim. Osam godina kasnije više nije imao prepoznatljiv imidž - skratio je bradu i ošišao se, ali se čini da je "novi Vuk" tada promenio ne samo dlaku, već donekle i ćud.

VUK I ŠEŠELJ NIKAD ZAJEDNO NA VLASTI

Ubrzo po razlazu sa Jovićem, Drašković je svoje otcepljeno krilo SNO udružio sa Srpskim slobodarskim pokretom svog kuma Vojislava Šešelja i 14. marta 1990. osnovao Srpski pokret obnove. Dva meseca kasnije, došlo je do odvajanja Šešeljeve struje, od koje je najpre stvoren Srpski četnički pokret, čija je registracija odbijena, a zatim i Srpska radikalna stranka.

Nekadašnji predsednik SRJ i premijer Srbije u dva mandata prilično je osporavan zbog načina na koji je vodio stranku, ali i državu. Podrugljivo su ga nazivali "kabinetskim liderom", aludirajući na njegovo "štancovanje" saopštenja i izostanak direktne komunikacije sa "narodom". Do "izlaska na crtu" Miloševiću, što je, kažu upućeni, prihvatio nevoljno i na insistiranje Zorana Đinđića i dela međunarodne zajednice, Koštunica je uživao podršku između pet i deset odsto biračkog tela. Svrgavanje Miloševića sa "trona" donelo mu je gotovo nestvaran skok popularnosti, pa je tako drugi najpoznatiji Vojislav među srpskim političarima početkom 2001. godine imao rejting kao njegov prethodnik na mestu predsednika SRJ ranih devedesetih.

Ipak, Koštunica se očigledno nije snašao u ulozi "božanstva", pa je "obrnuo krug" i vratio se na jednocifreni rejting. Pozicija šefa stranke nikada mu nije bila ozbiljno ugrožena, a partijski izbori u DSS, kao i u ostalim strankama, predstavljaju čistu formalnost. Izuzetak je samo Demokratska stranka, koja je od svog osnivanja 1990. godine promenila čak petoricu predsednika.

(Nikola Kojić)