Zoran Đorđević: Kada bunt mladih nosi poruke koje nisu njihove

Na prvi pogled deluje kao spontana reakcija, mladi izlaze na ulice, dele parole, protestuju. Svetla pozornice usmerena su u studente, a društvene mreže bruje od uzvika o pravdi, slobodi, demokratiji i borbi protiv korupcije. Na prvi pogled, sve to izgleda već poznato, pa u neku ruku i plemenito. Ali upravo ovde je važno načiniti korak unazad i postaviti jedno jednostavno, ali ključno pitanje: ko zapravo režira scenu na kojoj se studenti nalaze?

U prethodnom tekstu govorio sam o uticaju teorije Džina Šarpa, autora poznate doktrine o nenasilnom otporu, i njenoj globalnoj primeni, od Tbilisija do Beograda, od Kaira do Kijeva. Šarp je protest video ne kao spontanu reakciju naroda, nego kao pažljivo pripremljeni alat. Njegova metodologija uključuje 198 taktičkih modela za politički pritisak, koji obuhvataju sve, od „uvlačenja” studenata, bojkota i performansa, preko „simboličkih barikada” i „paralelnih institucija”, do namernog izazivanja prekomerne reakcije sistema, a sve u cilju generisanja političke krize.

Preporučujemo

Upravo ovo je trenutak kada se treba pozvati na akademsku preciznost i intelektualnu iskrenost: Da li studenti koji danas drže transparente znaju šta stvarno i koga podržavaju, da li su informisani o tome kako sektor NVO konstruiše poruke koje oni prenose, ili su nevoljno i nesvesno postali deo projekta koji nema veze s njihovim stvarnim brigama: obrazovanjem, zapošljavanjem, prostorom za akademsku slobodu?

Nijedna generacija nije dužna da slepo veruje autoritetima. Ali svaka generacija jeste odgovorna da se zapita: ko su ti autori ovakvih pojava? Ko piše scenario koji se čita preko megafona? Zašto su zahtevi često neartikulisan niz parola, bez pretvaranja u operativnu reformsku politiku? Upravo u toj praznini, između emocije i realne političke agende smestili su se logistički centri organizovanog otpora. Oni koji pripremaju „medijske pakete”, kreiraju poruke, vode društvene mreže, kreiraju narative o „gašenju institucija” tamo gde institucije čekaju poziv na dijalog koji nikad ne dolazi.

Taktika je jasna i već viđena: studenti kao legitimni simbol, protest kao moralna legitimacija, organizacioni kišobran sektora NVO kao operativna podrška, a spoljni finansijeri kao osiguranje da se cilj, erozija legalnih stubova vlasti ne izgubi iz vida, i sve to pod plaštom borbe za demokratiju. Postavlja se pitanje, ako je stvarna želja reformisanje društva, zašto se reformski predlozi ne dostavljaju kroz studentske parlamente, ili kroz direktnu komunikaciju s Ministarstvom prosvete, skupštinom, vladom? Da li to znači da cilj nije reforma, već politička destabilizacija? Ako nije tako, gde je onda institucionalni zahtev?

Iskreni studenti, njih 99 odsto, mladi ljudi sa željom da budu deo progresivnog društva, ne bi trebalo da budu instrument već pokretač. Ali bez uvida u širi kontekst, njihova energija može biti zarobljena, njihova borba uzaludna, a njihova nada preusmerena. Najštetniji oblik manipulacije jeste onaj koji koristi studentsku dobru volju protiv njih samih.

Zato ovaj tekst ne nosi ton osude, već poziva. Poziva na proveru. Poziva na analizu. Poziva na pitanja. Ako nisam u pravu, to će samo potvrditi ispravnost ovakve studentske borbe. Ako jesam, a duboko sam uveren da sam u pravu, vreme je da se studentska energija usmeri, ne putem destrukcije institucionalnog okvira, nego kroz njegovo osnaživanje, reformom države iznutra, kroz aktivnu participaciju studenata, kroz odgovoran i informisan dijalog. Budućnost Srbije ne može se graditi na osnovu scenarija preuzetih iz međunarodne literature o promenama režima. Može i mora da se gradi na odgovornosti onih koji imaju hrabrost da ostanu svoji i da kažu: ne pristajem da budem instrument, hoću da budem autor. Mladost jeste snaga. Ali snaga bez svesti postaje oruđe, a oruđe ne ostavlja trag. Autori ostaju u istoriji.

Na kraju, moje pitanje i poruka svim studentima je: ko u vašim rukama zaista drži megafon?

Pre nego što odgovore, pozivam studente da pročitaju Šarpov priručnik, naprave paralelu i budu iskreni prvenstveno prema sebi, ko je u pravu. Ako ste sigurni da ste to vi, studenti, onda neka vaše reči ne budu samo zahtevi, neka budu i predlozi, i kontrola, i deo rešenja. Reforma se ne rađa iz slogana, već iz rada. Ne gradi se na ruševinama institucija, već kroz njihovu transformaciju. Država, kao „živi organizam”, daje uvek mogućnost za nove i nove zahteve. Ako se vaša energija svodi isključivo na uvećavanje zahteva bez kraja, sistem, po svojoj prirodi, odgovoriće ne promenom, već samo širenjem birokratije i gomilanjem beskonačnih zahteva. To nije evolucija. To je iscrpljivanje.

Zato, ne dozvolite da vaša snaga bude samo alat tuđih ciljeva. Autentičan bunt traži više od gneva, traži viziju, a jedina rešenja koja ostavljaju trag su ona koja dođu ne kroz buku megafona, već kroz jasnoću ideje. Istinska promena ne počinje od spolja. Počinje onda kad prestanete da postavljate samo nove zahteve i počnete da dajete predloge. Budite oni koji nude put, ne samo problem. Jer istoriju ne pišu oni koji viču najglasnije, već oni koji znaju kojim putem idu.

(Telegraf.rs/Politika)